ШАЈКАШКА дика, како су Лазу звали, није био само рођени песник, него и право чуђење у свету обичних трошаринаца, скоројевића и новопечених малограђана. Природа га је обдарила изузетним стасом, тако да је његова појава, још у младићким данима, увек била примећена, али и мета разних, па и злурадих коментара.

Доктор Симоновић овако описује Лазино "присуство" у свету:

- Још као голобрадо момче за омладинско доба у Новом Саду био је Лаза "чудан светац" који је у друштву све олако узимао и у свачем био лежеран, и у оделу и у понашању. Изгледао је генијално неуредан, имао је дугу разбарушену косу коју није много мазио ни чешљао; кравата на врату, ако је мало криво стојала, или ципела упрљана била, то њему није много сметало. Капут или душанку често није закопчао по пропису, а рукавице је носио само кад је баш морао. Шешир је куповао увек што тањи и лакши па га је згужвао и носио у джепу на капуту споља на грудима, а ишао гологлав. Матавуљ спомиње како су Црногорци звали Лазу "они чупави вилосов те вазда иде гологлав".

Иако је рано почео да гимнастицира и трчи, стално пазећи на склад духа и тела, изгледало је да Лаза упорно негде бежи, да се од некога скрива и тако проналази паралелни свет у коме се боље сналази. Може се слободно рећи да је Костић антиципирао оно што се данас назива джогинг, што је била новост на Балкану, посебно у Црној Гори.

Све се могло рећи, а и говорило се за Лазу, осим да је био непристојан и простак. Свима се учтиво јављао, а посебно госпођицама, које су га гледале љубопитљиво, па и изазивачки. Посебно је пажњу привлачила његова разбарушена коса која је увек остајала подужа, али и за то постоји објашњење. За време буне 1848. Лаза је запамтио шта је слобода, али и шта је слава победе.

НЕКА КНЈАЗ САЧЕКА
Од младости је имао обичај да се ујутру го свуче и по целом телу испљуска хладном водом, па кад се обрише, узео је гвоздене кугле у руке и њима млатарајући вежбао руке и груди, а чучањем и устајањем вежбао ноге. То је радио и у Црној Гори. Књаз Никола замерио је једаред због те гимнастике, јер је књаз послао перјаника у 10 часова да Лаза одмах дође, а Лаза тек био устао и свукао се го кад је дошао перјаник. Лаза је своју гимнастику прво свршио, па тек онда отишао на аудијенцију. Књаз је морао стрпљиво да чека! Био је добар пливач, у Новом Саду се лети радо купао и више пута препливао Дунав - бележи др Симоновић.

Пао је у канал код Врбаса славећи и србујући када су Шајкаши заузели Сомбор, у коме ће касније његов отац постати заповедник. Извукли су га захваљујући дугим власима које су вириле из дубоке воде. Од тада је још више поверовао у мит о моћи Самсонове дуге косе. Отуда и позната његова поема Самсон и Далила, за коју је, узгред, М. Кашанин написао 1962. да "има више поезије него у свим стиховима које је Змај Јован Јовановић срочио за декламовање по школама и за народне читанке".

На примеру везаног капетана Лаза је, као и много шта остало, учио из виђеног и доживљеног.

- ГраниЧари су везали капетана који није хтео с њима на Мађаре. Одвели су га у Карловце да му суди народни одбор. Никада више у животу није ми било јасно шта је слобода. Везали капетана...

У тим судбоносним годинама Лазу не фасцинирају ни цар, ни Бог, колико слобода. О његовој религиозности понајвише је знао и сведочио др Симоновић:

- Веровао је да постоји душа и да после смрти има неки бољи, срећнији, спокојнији живот душе, пун блаженства. Ја сам с њим о томе више пута разговарао и кад му нисам противречио, био је поверљивији. Лаза није био нимало сујеверан, али је мислио да могу постојати невидљиви зраци светлости који кемијске промене могу створити. Кад знамо да постоји привлачна снага, електрицитет и магнетизам, телеграф, телефон и друго, исто тако може постојати и душа.

- Лазина вера у Бога није био страх од пакла као у средњем веку, него чисто убеђење да има Бога који влада целим светом. Нјегова вера није била основана ни на теорији о вечитим, непромењивим, природним законима, који све вежу и стежу и у целој васељени владају, него права, чиста вера у Бога, без дубљег размишљања о ономе што нико не може појмити ни разумети! Зато је и употребљавао онако резигнирано своје узречице: "Ако Бог да! - Како Бог да! - Е, па фала Богу".

Понекад би Лаза само рекао, или написао абд. То је била његова омиљена скраћеница. Пријатељу, сликару и књижевнику из Мола Новаку Радонићу (1826 - 1890), кога је од миља звао Сократом, повериће своју велику дилему: "Јелте да ми не знамо има ли после смрти каквог живота"?

Исти тај Сократ, о свом Алкивијаду, у "Молским мудровањима" (1878) оставља овакав запис:

- Приповеда се за Алкивијада, атинског војводу, да је имао то непојамно својство у свакоме друштву бити први. Ако је требало бити умерен, па је кадар био од свију најоскудније живети, или ако је баш нужда са собом ништа не јести и не пити, то у гладовању и жедовању, такође никоме на свету уступио није. У весељу је био највеселији, у шали најшаљивији, а у пићу натпио је свакога који се с њиме десио у друштву.

- Леп је био, а издашан је био - идол женски, јер која га је само једаред видела, ваљала се и преметала се као год отрована мува. У озбиљним стварима био је озбиљан, у рату дрзак и страшан, а као војвода био је највећи свога века; једним словом, своје је савременике у свачему надвисивао, и у свакој струци живљења припадало му је првенство...

(Наставиће се)


НАРУДЖБЕНИЦА

КНјИГА "Лазин крос животу уз нос", у издању новосадског "Прометеја", може да се наручи на телефон 021/422-245.