БУДУЋИ песник, драмски писац, есејист, филозоф, новинар, преводилац, посланик, дипломата, народни трибун, политички затвореник, позоришни критичар, и шта све не, Костић је широко и вансеријско образовање добио у класичним гимназијама - немачким у Панчеву и Будиму, српској у Новом Саду. Поред немачког и латинског језика учио је француски и енглески. У Пешти је студирао права (1859 - 1864) и докторирао 1866. радом под називом Тхесес е сциентис јудицис ет политицис, који је пред комисијом бранио на латинском језику.

О ванредној даровитости, можда понајбоље сведочи др Р. Симоновић у својим Успоменама на др Лазу Костића:

"Кад је дошао из панчевачке реалке у новосадску гимназију, зато што није учио латински, није могао прећи у виши разред. За три месеца толико је стигао друге ђаке у латинском да су га сами професори пустили у виши разред. У Будиму је у В разреду гимназије написао задатак у немачким хексаметрима, а професори су га старијим разредима показивали. Кад је био у ВИИИ разреду гимназије, донео је "Летопис" једну његову песму, и превод Омерове "Илијаде"...

ПамЋење је имао ванредно оштро. После толико година сећао се ситнице из разговора и живота. Вуков речник тако је добро познавао да је проналазио речи које је Вук написао, а заборавио метнути у речник.

Учећи гимназију у Будиму упознао је Лаза класичну књижевност, грчку, латинску и немачку. Кад је после матуре 1859. постао академски грађанин, нашао се у Пешти где је био центрум војвођанске интелигенције, у доба кад се мислило да се књижевним и политичким радом може српству у Војводини осигурати опстанак и културни напредак".

Сва имовина богатог ујака Павла Јовановића, салаш у Ђурђеву, са преко 100 јутара најбоље земље, касније ће припасти Лази Костићу, као универзалном наследнику. Лаза у младости није научио шта значи немати, а о штедњи, сваке врсте, није било ни говора. Живео је сасвим слободно и идеалистички, са помислима на прве љубави, а то су поред поезије, биле и лепе девојке и идеал целе генерације - помоћ свом несрећном народу - "оружјем против Турака, а уставном борбом против Мађара".

"Док је био гимназиста, није се морао бринути, а после матуре, као јуриста, добијао је од ујака 200 форинти месечно. Ђак треба да добије таман толико да може скромно да живи, а да је ипак свега жељан" - вели др Симоновић.

Код Лазе је све другачије:

"У оно доба 200 форинти било је ужасно много за ђака јер су онда чиновници добро плаћени са 100 форинти месечно лепо живели са целом породицом, а ђаци су се морали задовољити са 30-40 форинти. То није било њему доста, јер сам Лаза каже да је на крају сваког месеца морао узајмљивати од Косте Руварца, који је имао само 40 форинти месечно.

То је онај Коста Руварац (1837 - 1864), даровити критичар, који рано умире и коме ће Костић посветити једну од својих понајбољих песама Спомен на Руварца, са помињањем позајмица.

Међу Лазиним професорима посебно место имају Јован Ђорђевић (1826 - 1900) и Ђорђе Натошевић (1821 - 1887). Ђорђевић, осим што је био књижевник и преводилац, основао је и Српско народно позориште у Новом Саду (1861), а Натошевић је био лекар, школски реформатор и први писац уджбеника по Вуковом правопису. Управо свом омиљеном професору Ђорђевићу, 1857. Лаза ће на немачком испевати пригодну песму, а уместо похвала добиће укор што не пева на свом матерњем језику. Остаће писмо у коме, између осталог, професор вели:

"Поред других језика немој да на матерњи језик заборавиш. Лепо је знати туђе језике, али свој занемарити, то је срамота и грехота. Чувај се тога. У страном сте свету, па је сва прилика ту. Читај народне песме".

ЧУДО ОД ДЕТЕТА
Талентован и бистар, прави вундеркинд, Костић је матурирао, на мађарском, положивши "испит какова потоња поколења не памте". Једно време је становао у Текелијануму, у Будимпешти, у коме су српски ђаци 1861. основали уметничку дружину "Преодница", чији је Костић био истакнути члан. Почиње да објављује прилоге у алманаху те дружине, а испевао је и Химну српском добротвору Сави Текелији (1761 - 1842) коју је наградила Матица српска.

Лаза је тада написао две песме, подражавајући Гетеа, од којих се једна звала Баук. Однео их је на оглед Ђорђу Поповићу Даничару (1823 - 1914), тадашњем уреднику новосадске "Седмице" и потоњем првом преводиоцу Сервантесовог ”Дон Кихота”, али је овај пресудио готово брутално:

"Оканите се ви тога, мој љубезни, није то за вас!"

Костићев инат је прорадио као никада до тада. Не само да није одустао него је истом уреднику, али сада у другом листу - "Даници", по којем је Поповић и добио надимак, однео нове покушаје. Сада је ишао са својим исписником Јованом Јовановићем Змајем (1833 - 1904), који је боље познавао строгог уредника. Младог песника је представио као Господин Баук, алудирајући на неуспелу песму. Разуме се да су се Даничар и Змај смејали, Лази није било свеједно. Тако ће остати забележено да је Лаза Костић прву песму, Питач и слепац, објавио у "Седмици", 6. априла 1858. Тада му је било тек 17 година.

Након неславног упознавања, Лаза ће са Даничарем постати пријатељ, јер овај убрзо увиђа да литерата показује изузетну песничку инвенцију и широм му отвара врата у свом познатом новосадском часопису. У њему ће Лаза, у кратком времену, објавити чак 30 песама. Занимљиво је да прве песме Костић никада више није штампао у књигама, па ни оним које је сам приређивао, и међу преко 200 песама, више никада није било Баука.

Касније Ће и сам Костић, почетницима говорити, помало у шали: "Свака строфа катастрофа". И: "Е! Свако српско дете мисли да је Гете".

(Наставиће се)


НАРУДЖБЕНИЦА

КНЈИГА "Лазин крос животу уз нос", у издању новосадског "Прометеја", може да се наручи на телефон 021/422-245.