ПРОШАО је пун век од смрти Лазе Костића, зачетника наше модерне поезије, новинара, филозофа, дипломате, преводиоца... Био је члан Српског ученог друштва и Српске краљевске академије, бунтовник и народни трибун, заљубљен у Војводину и српску државу. Наредних дана објавићемо бар део приче о знаменитом песнику, чија Санта Мариа делла Салуте траје као врх српског песништва.

Прва слика коју је будући песник угледао после рођења 31.јануара 1841. у кући на главном сокаку у Ковиљу, под садашњим бројем 82, морала је бити омеђена сводовима храма Вазнесења Господњег, а први звук мелодија горњоковиљских звона. Недалеко је и чувени манастир Ковиљ из 13. века, који је, по предању,основао свети Сава.

Са широких дворишних врата, црква и данас готово улази у бившу Лазину кућу, садашњи парохијални дом, у којој ништа није било Лазино, нити је тамо сачувано. Можда је то једино повећа тамнобраон каљева пећ, за коју се једино мисли да је остала и да је аутентична. Хроничару остаје да замишља да је управо она грејала Лазу дечака, у књизи крштења заведеног под бројем 13, бројком коју Костић никада није волео и од које је целог живота зазирао. Све остало је преобликовано до те мере да од свега није остао камен на камену.

Мајку Христину Јовановић и старијег брата Андрију, Лаза готово неће ни запамтити, јер рано умиру, док отац Петар Костић, лепи Пера, војникује по ковиљским ритовима у чину капетана, да би касније био и заповедник Сомбора. Умро је у Новом Саду 1877. и сахрањен на Успенског гробљу. Врло брзо старатељство о Костићу преузимају ујак Павле Јовановић и тетка Катарина, удова.

Непоуздани гласови спомињаће из ковиљских дана још и учешће у демонстрацијама за време буне 1848. у којима Лаза трчи, са стране, и маше српском тробојком. Но ту је и причица коју је сам Лаза записао сећајући се раног детињства:

"Отац ми је био у другом селу "у стацији", но погдјекад би долазио да нас види и онда би се са мном позабавио. Тако једном приликом бјеху се сви домаћи окупили око њега, узме ме на крило и заподене разговор, више у шали, шта ће бити од мене. Но ја почнем озбиљно мислити о томе и станем их запиткивати.

- Кад ћу ја бити официр?

- То може брзо бити, тек што нарастеш.

- А кад ћу ја бити капетан?

- Мало ћеш причекати, ал неће ни то бити дуго.

ПОПИО ЈУЛИНИХ 50 ЈУТАРА
Од незаборава је отргнута прича Невене Иванишевић Тете како је Лаза пио вина у трошној ковиљској колиби, уз воду. У чашу му је с плафона упао груменчић земље и хтели су да му додају друго вино. - Натраг с вином! - загрмео је песник. - Кад сам попио Јулиних 50 јутара могу и ову моју земљицу...

И ја тако изређам сву војничку јерархију... Напошљедак дођох до ђенерала. Сви се сложише у томе да с временом и то може бити.... Лакоћа којом дођох до ђенералског патента осмели ме да мислим и на више...

- А кад ћу ја бити цар?

Сви се насмијаше, но како ја не попуштах, допустише ми да се и то може замислити... Но мени се учини згодна прилика да постигнем највише до чега допираше моја дјечја машта. Још они у ријечи, а ја упадох с питањем:

- А кад ћу ја бити Бог?

Још као да чујем онај грохотни смијех што га изазва то питање у мојих старијих; но као да не добих одговора".

О духовности поднебља, његовој инспиративности, богатој традицији, данас понешто казује ковиљски манастир у којем је знаменити калуђер, архимандрит Јован Рајић, најумнији Србин свог времена, писао свој ”Бој змајева с орлови”, али и, код нас, прву ”Историју словенских народа” (Беч, 1794).

По предању, манастир Ковиљ је настао у 13. веку, а основао га је, нико други, до Свети Сава, Немањић (око 1174 - 1235). Као вешт дипломата, архиепископ Сава је управо на том месту где се данас налази манастир измирио угарског краља Андрију и свог брата краља Стефана Првовенчаног. На месту измирења две војске и два народа подигнута је богомоља, а убрзо затим у њу су ушли монаси из манастира Жиче, тако да је манастир Ковиљ постао метох.

Историја бележи да су у Ковиљу босански фрањевци 1421. тражили, и добили, дозволу од папе Мартина В да оснују католички манастир како би покатоличили православне Србе који су се у ове крајеве у већем броју, бежећи од Турака, досељавали после Косовске битке 1389. Ипак, почетком 16. века Турци долазе и у Ковиљ и он припада Тителској нахији.

Из тог грма излази Лаза Костић и започиње свој крос животу уз нос. Враћа му се огроман и у пелерини, да седне на свој пањ и пројезди фијакером, само са упрегнутим чилашима. У сећањима остаје прича Невене Иванишевић Тете:

"Он је долазио у Ковиљ код доктора Дунђерског у кућу, а тим слављима присуствовао је и мој отац, па и ми деца. Увек чупав, а када је требало да пођу, по два сата стоје коњи упрегнути у фијакер и чекају. Онда он каже: неће те коње, него чилаше. Прежу чилаше, а за то време, Лаза се дубоким гласом обраћа деци. Даће крајцеру ко му нађе шешир. Ми се поломимо тражећи шешир, шешира нигде. Утом јављају да су чилаши упрегнути. Лаза устаје, видимо да је седео на шеширу. Седа сам, назад у фијакер, а изгужван шешир и штап ставља поред себе".

Данас поред куће, спомен-плоче, једне улице и бисте испред основне школе, која носи његово име, мало шта подсећа на Лазу Костића. Неки би рекли: какав је био, што ће рећи боем, можда му је и то одвећ и доста.

Ковиљчани су своме Лази, на споменику испод бисте вајара Паје Радовановића - уклесали стихове из Санта Мариа делла Салуте:


Звездама ћемо

померити скуте

сунцима засут

сељенске студе,

да у све куте

зоре заруде.      


(Наставиће се)