АПИС и Миливојевић одмах уђоше у собу дежурног ађутанта. За њим пођосмо Радомир и ја. Али, наједаред спазисмо стражаре с пушкама како стоје у вестибилу. Радомир се маши и одузе им пушке, па улетесмо у собу за првом двојицом. У соби дежурног ађутанта била су два кревета. Један десно од улаза у једном углу, на коме је лежао и вероватно заспао дежурни ордонанс капетан Миљковић, а други лево у другом углу, не коме је лежао Мика, али вероватно будан.

Када сам ушао, спазио сам ову слику: Апис и Миливојевић се нагли над кревет Миљковићев и стишавају га затварајући му уста да не би викао. Из левог кревета се диже Мика, у кошуљи спаваћој, и усправи се насред собе. У том моменту плану револвер и Мика се сруши на патос. Тај, који је пуцао на Мику, приђе кревету на коме су Апис и Миливојевић држали Миљковића. Преко њих, пуцао је на Миљковића и убио га. Апис се у тај мах окрену и повика: "Мико, дај кључеве!" А ја му рекох: "Какви кључеви, Мика погибе." Окретох се Милутину Лазаревићу, који је носио динамит у джепу: "Милутине, дај динамит да обијамо врата."

За Микину погибију унеколико и ја носим грех, јер, кад је Мика ушао у заверу, тражио је реч од Аписа и мене да о томе не говоримо никоме, сем онима који су морали знати. Ми се нисмо дословце придржавали дате речи, али смо избегавали да многима саопштимо да је и он у завери, с обзиром на његов изузетан положај. Чувајући га, нисмо се сетили, бар те вечери пред полазак у Двор, да обавестимо другове да је Мика дежурни ађутант и да је завереник.

НА НИШАНУ СВОЈИХ Радомир и ја се појависмо на прозору који је гледао у Нови двор. Како сам ја носио гардијску униформу, то наш друг Петар Прокић, који је стајао испод прозора, видевши ме у гардијској униформи, упери пушку на мене, повикавши: "Ево га!" Но, ја му одозго викнух: "Не пуцај, ја сам, Анта!" И он спусти пушку. Сад нам они који су били у башти рекоше да је краљевски пар у тој соби, јер су се једног момента појавили на прозору који је гледао на улицу.

Пошто је он погинуо, Милутин Лазаревић и ја се вратисмо у вестибил, и он поче везивати динамитски метак за браву од врата која су водила у велику арапску собу и била закључана, јер нисмо знали куда да идемо. Нисмо се ни сетили да питамо Мику како се иде до краљеве спаваће собе, за случај да нас он ма из кога разлога не сачека, као што се и десило.

Милутин привеза метак, а ја, пошто сам имао палидрвца спремна, упалих га. Измакосмо се у страну, али фитиљ се угаси. Приђох и поново га упалих, па се обојица повукосмо. Наста тресак. Електрика се погаси и наста зврјање свих могућих звонаца. Појурисмо у собу коју смо обили, али се ћилими беху упалили. Ко их је угасио, не знам. Из те собе пођосмо, десно ја, Радомир Аранђеловић, Младен Миливојевић и Драгољуб Николић, и наједаред се створисмо у спаваћој соби Александра и Драге.

Упалисмо свећице, које смо били понели за сваки случај, и видесмо да су кревети празни, а на њеном ноћном сточићу стајаше књига "Уне трахи Јон". Погледасмо испод кревета, али њих није било. Почесмо их тражити по соби, али нигде их не беше.

Како је био полумрак, јер су свећице слабо осветљавале, нисмо видели врата која су водила у мали будоар, где су се они били сакрили. Цела соба била је тапацирана затворенозеленим тапетама, а и завесе на прозору и тим споредним вратима биле су покривене великим завесама исте боје, што је повећало тмину. Поново се Радомир и ја јависмо на прозор да кажемо онима испод прозора да их нема.

Тада чух команду Ђорђа Ристића, командира батерије. Сетих се да је 26-27. ноћу, у винограду код Мике Наумовића, било решено да, ако их не нађемо, Ђока отвори ватру из топова и разруши Двор. Повиках са прозора: "Ђоко, нема их, удри батеријом и руши Двор." Како ја то рекох, Радомир ме повуче и повика:

"Шта уради бога ти љубим, зар не видиш да ће и нас све побити." Ја се лупих по челу и повиках да скачемо кроз прозор, да зауставимо Ђоку да пуца. Радомир ми предложи: "Ти си најдужи, спусти се низ завесу, а они доле нек те прихвате."

Спустих се, држећи се за завесу, али се она прекиде и ја падох и уганух десну ногу, али тога момента нисам осетио никакав бол већ тек после неколико сати, по свршетку посла. Потрчим да зауставим батерију да не отвори паљбу, али пуковник Машин, који је био напољу и командовао трупама, хладно, као да је био на егзерциришту, спречио је батерију да пуца.

Могу Читаоци замислити какав би хаос настао да је Ристић послушао моју команду. Погинули би заиста Александар и Драга, али, поред њих би изгинули и сви ми који смо били у Двору, па дворска стража, батаљон пешадије на Батал джамији, где је сада нова Скупштина, итд. Поштеђени смо благодарећи Машиновој присебности.

Кад сам сишао у двориште, Машин ме упита: "Шта је?", и ја му рекох да их нема нигде. Тада ми он рече: "Ја сам послао по Ђорђа (тако је он звао Генчића), једног официра и неколико војника." Генчић је чекао у своме стану на Теразијама. У моменту нашег разговора, Генчић стиже и одмах упита јесмо ли их нашли. Машин му одговори да их нема.

Интересантно је да ни њему, који је дуго службовао у Двору, није пало на памет да су на оба угла Старог двора постојала два испада са фронта. У једном, десном, у који се улазило из њихове собе, били су се сакрили Александар и Драга...

Крај