ЗА њега тврде да је у глуму усађен, да свет прима и прихвата готово физички, кроз тело, кроз додире, мирисе, кроз покрет и кретњу. Тако је објаснио стање ствари Мухарем Первић, испред жирија који је одлучио да му додели престижни "Добричин прстен" за животно дело. Име му је Петар, а за презиме би се лако могло рећи да је заслужено, јер је на самом врху, међу припадницима глумачког заната.

Краљ игра много и често, у позоришту, на филму и телевизији, али Петар Краљ одолева: ни у њему ни у улогама које тумачи, нема тог замора, истрошености, понављања. Краљ се ни у животу ни на сцени не упиње да буде необичан; ни у животу ни на сцени он не носи маску романтичног глумца као бића изнад света и мимо осталих људи. Око њега нема вештачког сјаја ни мистерије. Убеђен је да ради важан и сложен посао. И зато је Петар - краљ позоришних дасака којима суверено влада више деценија!

РоЂен је два дана уочи Другог светског рата, па га подсећају да није баш одабрао право време за долазак на овај свет. Већ у другој години свог ратног живљења бежи из родног Загреба. Мајка Станислава га носи у Руму, код ујака. Петров деда по мајци, Владимир Коцан, украјински Пољак, био је ветеран у Мостару, граду коме је остао веран до гроба. Петров отац Ђорђе, Банијац од Глине, професор историје, службовао је диљем Југославије. Било је то време када су професори били највећи мигранти, а професорска деца се рађала између два премештаја.

ПОЧЕТАК ТОЗЕ ЧВАРКА
У Гимназији је Петар Краљ стекао значајно искуство. Једног дана у школу су дошли неки људи из позоришта тражећи дечака за једну улогу. Без размишљања Петар је подигао руку. Тако је 11-годишњак смело кренуо путевима глуме. Постоји и доказ: плакат Сремског народног позоришта на коме се могу наћи многа доцније позната имена. А међу њима и Тоза Чварак - Петар Краљ.

Значајно место у Петровој биографији заузима учешће у чувеној Задужбини Рас коју је основао Радомир Стевић, сликар и графичар по образовању, а песник по животном опредељењу. Ту су публици уручивали позивнице на којима је писало: "Ми се морамо поново видети, а завршавале са "пољубите своју лепу децу"! Ту је Петар Краљ представљао поезију Симовића, Бећковића, Колунджије.

Не знам да ли би се негде нашао глумац Петровог формата - јер он игра за цео један театар! "Мефисто", "Тола Манојловић", "Аудиенција и вернисаж", "Кад су цветале тикве", "Чудо у Шаргану", "Буздован", "Свети Георгије убива аждаху", "Ноћ трибада", "Каролина Нојбер", само су неке од стотину представа које је одиграо овај увек насмејани господин.

Најзанимљивију дефиницију ко је заправо Петар Краљ, дао је његов колега Лјубиша Бачић, назвавши га Пјеро:

- Показујући своје бело пјероовско лице, наш Петар путује од позоришта до позоришта, од библиотеке до телевизије и естраде. Петар је боем на свој рачун, као што су то сви прави боеми. Нјегов приватан живот неодвојив је део његове креативности. Зато му приватан живот одавно није више приватан. Пера припада свима. Јавно. Скривајући брижљиво своју најдубљу интиму духа, он је чини видљивом. Свима. Кратак му је губер. Када покрива душу, открива му се ум. Тајећи страх, показује наду. Шалом на туђ рачун заклања љубав.

Када су му предлагали да направе емисију о њему за телевизију, Петар је на својствен начин одговорио: "Треба приказати све што ми се дешава у току дана. Почело би се, рецимо, обиласком локалитета и становника око Каленића пијаце, где се често вртим. Ваљало би обићи бифејчиће у које свратим, показати људе са којима попричам, потом другаре из играња (кошарке и тениса), онда доћи у театар на пробу, или на објекат где се снима филм, увече опет на представу, а пре дизања и после спуштања завесе, показати окупљање и приче у позоришном бифеу...

Играо је Петар Краљ у многобројним ТВ драмама: "Кафаница на углу", "Очи пуне звезда", "Крај недеље", "Изгубљена срећа", "Укрштене речи", "На рубу памети", "Рај". Најзначајнији су му филмови: "Сплав медуза", "Последњи круг у Монци", "Подземље", "Три летња дана". Памте се серије у којима је остварио запажене роле: "Песма", "Дипломци", "Позориште у кући", "Срећни људи", "Крај династије Обреновић". За свој глумачки дар награђен је многобројним признањима: Ћуран, Златан ловоров венац, плакета "Добрица Милутиновић", награда "Раша Плаовић", Октобарска награда града Београда.

Шта је прави уметник? Па онај који "служи народу". Петар Краљ управо припада тој врсти, јер је у свом дугом глумачком стажу играо на најневероватнијим местима, у предузећима, фабричким халама, на сцени, без сцене, у мензи... Дешавало се да дође да игра, а оно радници нису добили плату, разишли се, нигде никога. У мензи покисло седи њих неколико. "Хоћете ли да играте за осморо? Хоћу - одговара Краљ. Хоћете ли да гледате глумца? Мооооже".

КаЖу да се никада није нудио, али ни позиве није одбијао. Играо је шта је знао и умео, а најрадоснији је био када би публика тражила: "Јоооош"!

- Кад год помислим на овог јединственог глумца - каже редитељ и писац Вида Огњеновић, и на ону огромну скупину разноврсних људи чије је ликове проживео на нашим сценама, увек ми у сећање дође чувена недоумица кинеског филозофа који је сањао да је лептир, а кад се пробудио, није више знао да ли је човек који је био уснио да је лептир, или је лептир који управо сања да је човек. Питам се озбиљно да ли то Петар Краљ сања да је наизменично чудни меланхолични принц, па шегрт, па владика, па сетни гардеробер, па глумац мефистовске амбиције, па забављач, па нежни страдалник. Или то сви они истовремено сањају да су Петар Краљ. Ко зна, у ствари, где и када престаје Петар Краљ, а почињу они. Ето, то је та загонетка.

(Наставиће се)

Сутра: Оливера Марковић