ОВО наше доба није доба великих умова. Свет је стерилан. Живимо почетак неоробовласничког поретка. Глобализација убија као цитостатик... Давних година сам чуо једну вицкасту, али врло виспрену и тачну опаску, која гласи: последњи стадијум социјализма ће бити бандитизам!

Овако дефинише тренутно стање ствари, на себи својствен, духовит и циничан начин, велики позоришни глумац Предраг Ејдус. Играо је у више од 200 позоришних представа и осамдесет филмова и серија, а професионалну каријеру је започео на сцени Народног позоришта, као успавани стражар у "Књажевом секретару".

- Ја сам отворио представу тако што сам лежао на сцени и правио се да спавам и тада сам мислио како је то диван почетак каријере, а онда ме је Мија Алексић, према сценарију, претукао -сећа се Ејдус. - Читавог свог живота бавио сам се ризицима, испробавајући меру сопствених могућности и кад бих почињао из почетка, урадио бих, у принципу, све исто.

РоЂен је 1947. године у Београду. Одрастао је на Звездари у лепом крају, у простору, како каже Ејдус, налик на једно велико игралиште, са дивним двориштима, воћњацима. Мајка је била домаћица, а отац грађевински инжењер, говорио је четири језика. Више времена, у причи, проводио је са оцем. Био је Јеврејин и по оцу и по мајци. Судбина очеве фамилије била је трагична. Нјегови родитељи убијени су у гасној комори, у Београду.

У ТЕФТЕРУ И “СВАДБА“
 ПИТАО једном Ејдуса управник Југословенског драмског: "Пецо, молим те, погледај у свој тефтер, морамо нешто да урадимо до краја недеље, можеш ли да играш ту представу". Ејдус узима тефтер, гледа и каже: "Чекај, уторак - "Глембајеви", среда - "Млетачки трговац", четвртак - "Кир Јања", петак - "Др", субота - "Амадеус", недеља - "Свадба". Која је то представа "Свадба"? Ја не играм у "Свадби". Аааа, Вањина (кћеркина) свадба!"

Предраг Ејдус је завршио 14. београдску гимназију, а дипломирао глуму 1972. године на Академији за позориште, филм и телевизију у класи професора Миленка Маричића. Био је члан "Дадова" од 1962. до 1968, а у Драму Народног позоришта у Београду ушао је одмах после дипломирања 1972. Ту је остао до 1993, када је са Светланом Бојковић и Микијем Манојловићем отишао из позоришта у знак протеста због доласка Александра Берчека на место управника. Тада је прешао У Југословенско драмско позориште.

Ожењен је Милицом Ејдус, архитектом и сценографом. Имају кћер Вању, глумицу, и сина Филипа. У једном тренутку, како сам каже, променио је однос према свакодневним животним "ритуалима". Сада, иако има 14 представа, у театрима у Београду, Подгорици, Цетињу и Новом Саду, каже да има много више времена, јер је ређе у кафани.

- Моја енергија и мотивација да радим много су дубљи сада, јер без рада не могу - тврди Ејдус. - И све док будем имао воље и снаге да стварам нове ликове, желим да улазим у нове просторе. И да даље истражујем. Кроз те ликове бавим се и самим собом. Јер, свако животно доба доноси и неке нове тајне. А привилегија бављења глумом је што можете брже и боље да упознате себе, да разбијете старе и стварате нове илузије. То је вечита игра...!

За њега кажу да је глумац главних улога који не одбија споредне. У његове антологијске позоришне улоге убрајају се ликови Осипа Мандељштама, Јоакима Вујића, кнеза Мишкина, Франца Кафке, Наполеона, Бориса Годунова, Исака Бабеља, Порфирија Петровича, Лазе Дунђерског... Игра у представама "Фауст 1 и 2", "Кир Јањи", "Глембајевима", "Млетачком трговцу", "Супермаркету", "Делиријуму тременсу", "Скупу", "Амадеусу"...

"Шовинистичку фарсу" играо је у више од 1.500 извођења! Са једнаким жаром играо је класике и откривао савремене комаде. Бије га глас да је издржљив глумац, са невероватним бројем улога на репертоару у једном месецу.

За своје глумачко умеће добио је низ признања: Златан ловоров венац, Статуету ћурана, Златну колајну, Стеријину награду, Октобарску награду, статуету "Лјубиша Јовановић", награду "Раша Плаовић", Добричин прстен. Интересантан је податак да је 2002. године добио две награде у једној недељи! Постао је лауреат годишње награде Југословенског драмског позоришта за улогу у "Супермаркету" и награду "Миливоје Живановић" за "Глембајеве".

- Што више знамо, видимо колико не знамо и колико још морамо да радимо - каже Ејдус. - Увек сам се за то залагао, пре свега код себе, иако то није баш једноставно, поготово кад човек уђе у неке године и кад осећа замор тела и духа. Управо свест о томе да има још да се копа, да нисте открили све своје могућности, та врста адреналина је врста енергије која је неопходна да би се овај посао радио и да би се опстало у њему. Што је најважније, да би човек имао радост игре, јер без тога је бесмислено изаћи на сцену.

Завидна је и филмска каријера овог врсног глумца: "Убиство са предумишљајем", "Пакет аранжман", "Вуковар, једна прича", "Мала", "Последњи круг у Монци", "Високи напон", "Поленов прах"... као и многобројне ТВ драме: "Мизантроп", "Заборављени", "Како засмејати господара", "Коцкар", "Контрабас", "Милева Ајнштајн"...

Омиљена ТВ серија "Кућица за децу", Владе Момчиловића, његовог друга из детињства, како сам тврди, вратила га је у живот. По сопственом казивању, разболео се од болести која према статистици погађа четири особе у милион. Боравак у природи, на Ади, сјајна екипа и сирови материјал претходно снимљених епизода донетих у болнички кревет, дали су му нову енергију за живот.

- Када се човек у пубертетском добу зарази том жељом, амбицијом, зарази се глумом, театром, када осети те мирисе, колективитет, када осети неку илузију, неку тајну, неку заверу, то се дубоко усади у људе. Наравно да има међу таквима и неталентованих, има и недовољно талентованих, али без тог жара бесмислено је да се бавите овим послом!

(Наставиће се)

Сутра: Петар Краљ