ЈЕДНОМ приликом је изјавила да је “глумац чаробњак који од писаних речи ствара живе људе”. Марија Црнобори је била управо тај чаробњак театра чије су ликове Антигоне, Федре, Ифигеније памтиле генерације.

Рођена је у Бањолама у Истри, у породици са осморо деце, од којих је четворо умрло за време Другог светског рата. Отац је био подморнички механичар за време Аустроугарске.

Породицу је засновала на необичан начин. Пошто је велики редитељ др Марко Фотез изјавио да се никада неће женити глумицом, Марија је одлучила да га запроси тако што му је написала писмо и то на двадесет и четири стране.

Нисам имала нерава да то шаљем поштом, него сам му лично однела и рекла: То сада читај, а ја идем напоље у парк. Седела сам на клупи и чекала. Кад сам се вратила, Марко је рекао - Венчаћемо се 31. августа. Тако је и било, венчали смо се тог дана 1946. у Дубровнику.

Из брака са Марком Фотезом рођен је син Александар, који је такође био успешан редитељ. Глумачку академију је завршила у Загребу. У Југословенско драмско позориште, међу чијим је оснивачима и првацима од 1947, дошла је из Народног позоришта на Ријеци, а затим је играла у Атељеу 212.

Глумачким даром очарала је публику играјући пуних четрдесет и пет година, у делима Чехова, Шилера, Шекспира, Крлеже, Стриндберга, Ибзена, Шоа, Сартра.

ОД ИФИГЕНИЈЕ 1014 СТИХОВА Неко је једном приликом питао колико стихова треба да изговори Ифигенија?
- Бројала сам, то је тачно 1014 стихова. Када сам видела текст, мени је зло дошло. А супруг Марко ми каже: “Раздели! И сваки дан тај део непопустљиво научи”. Ау, колико је то! Више од Хамлета, а Хамлет је дугачка драма. Ко Дунав. А Ифигенија - Дунав и по. Дугачко, брате. А мораш направити тако да онај што те гледа не осети да је дугачко, него слуша шта Ифигенија рече, и како рече, објаснила је Марија Црнобори.

Колико је глумачки позив стресан, сведочи и једно гостовање. Били су у Титограду. Лјуди су кроз прозоре улазили. Била је незамислива гужва. Тачка Марије Црнобори је била прва. А они су још улазили.

Ја стојим. И онда махнем руком, нека се смире. Кажем: Знате шта, ово сам ја за вас научила. Лијепо је, виђећете да је лијепо! И сад, морамо се некако договорити. Или ћете ви лармати, или ћу ја то говорити. Мртва тишина! Ја изговорим и, наравно, резултат је био исто онако буран као што је био њихов улазак.”

Шта је то што ову глумицу већ данас чини митском појавом на нашим сценама? Најпре целовитост каријере - значајан глумачки дар, богат репертоарски опус протагонисткиње, врхунски позоришни статус и завидно грађанско достојанство. Тај мит је израстао и од уметничке особености, на сцени потврђене надмоћно одиграним улогама најтежег репертоара.

Пошто је видео у представи по свом делу “Иза затворених врата” Југословенског драмског позоришта, Жан Пол Сартр је Марији Црнобори написао: “Госпођи Црнобори са захвалношћу што је хтела да понекад не буде Федра да би била изврсна Инес”.

Нјена дугогодишња партнерка на сцени и пријатељица Мира Ступица сећа се Маријиних крупних прелепих очију из младости:

Очи су јој заиста биле дивне, сјајне, бадемасте, пуне таме. Увек ме је гледала дуже него што сам могла да поднесем. Она се онако лековито хладна, озбиљно бринула и бавила мојом узаврелошћу. А како је спора и темељита, и уздржана, било је немушто и неподношљиво дуго.

У ствари, она је била, а и сада је, шкрта, опрезна и спора у давању знака од себе. Сама је говорила: “Ја сам једна тврдоглава истарска коза”. А та истарска коза на позорници се, као у некој бајци, претварала у богињу, сјајну, раскошну, фасцинантну, која нам је заустављала дах, сушила очи и уста - отворене да ништа не пропусте. Узимала би нас под руку и водила кроз лепоту једног света, времена и пејзажа, које нисмо имали прилике да често, а неки никада да видимо, водила нас је по тврдој, и код нас запуштеној стази класике, меко и лако. Као да нас шета кроз своју кућу. А то и јесте била њена кућа”.

Тако су у нашу душу, свест и памћење ушле њене: Јокаста, Клара, Регана, Леди Магбет, Лукреција, Хали. Оне су ушле у нашу душу и позоришну антологију, а Марија Црнобори у глумачку легенду.

Велики телевизијски редитељ Радивоје Лола Ђукић је написао: “У овом лудом и прљавом времену мржње, убијања и шићарджијства, када се развија застава национализма, да би се стекла лична слава, а припадност некој религији проглашава за једину истину, велика Дама стоји ван и изван тога. Дошла из католичке Хрватске, живи прави уметнички и лични живот у Београду и постаје највећа трагеткиња у српском театру. Јер, када гледамо као зачарани Марију на сцени, њени ликови верују све вере, а немају искључивост ни једне нације. А када Марију сретнемо на улици, можемо бити сигурни да је пред нама не само велики уметник, већ и прави човек. Београдом иде велика Дама”.

Питали су је једном приликом да ли је плаши ово време. “Не.Толико сам времена прочитала и у стиховима и у прози. Пуно сам прочитала а нешто и доживела. Све ми се чини да је опет све исто. Тада је било онако, сада је овако...

Шта остаје у човеку? Да живи тај животић. А ако још има среће да може да слика, да храни децу, да клеше, да гради, да пева, да глуми, онда је то - живот... Мислим да сам срећна већ и зато што ми неко од мојих укућана, донесе у 6.30, свако поподне, након заслуженог одмора, шољу црне кафе с мало млека!” н

(Наставиће се)

Сутра: Ксенија Јовановић