ПОД утицајем изразито неповољних чинилаца, економска и, нарочито, ванекономска кретања у 1991. и 1992. попримила су обележје дубоке политичке и економске кризе, која је довела до распада СФРЈ. Ранији неповољни развојни трендови привреде посебно су појачани због избијања ратних сукоба у три новоформиране државе на тлу бивше Југославије (Словенија, Хрватска, а затим и Босна и Херцеговина). Убрзо по формирању СР Југославије, 27. априла 1992, санкције УН против ње ступиле су на снагу.

Увођењем санкција Савета безбедности, уследио је драстични пад смањења реалног друштвеног производа за 27 одсто (у индустрији за 23, у пољопривреди за 22, а у грађевинарству за 15 одсто). Увоз је смањен за 30 одсто, а извоз је био готово преполовљен. Укупан друштвени производ у 1992. био је на нивоу оног из 1971, иако је у међувремену број становника повећан за више од милион и по.

Губитак домаћег тржишта, међународне санкције и ратни сукоби готово су паралисали нормално пословање. Смањење укупног обима привредне активности довело је, између осталог, и до повећања броја незапослених.

Ови изузетно снажни шокови којима је била изложена југословенска привреда довели су до експлозије цена, односно до хиперинфлације, до тада само једном забележене у светској економској историји. Већ у новембру 1992. скок цена износио је 20.000 одсто, у децембру - 180.000, а у јануару више од 300.000.000 одсто.

СЕРИЈА ЗА ГИНИСА
Током периода хиперинфлације, 1993. године, тадашња Савезна Република Југославија издала је серију новчаница са енормним номиналним вредностима - 5.000.000.000, 50.000.000.000 и 500.000.000.000 динара.

Разорност хиперинфлације довела је до потпуне замене динара немачком марком, уз све пратеће ефекте које тај феномен носи. Динар је већ у децембру 1993, поред знатно раније изгубљених функција чувања вредности и обрачунске јединице, практично изгубио и ону последњу - трансакциону. Коришћен је само за плаћање пореза држави, а зелена пијаца и продавнице биле су празне, јер трговци нису желели да продају робу за динаре, или су је продавали само за немачке марке.

Драматичне промене почетком деведесетих пресудно су утицале на пословање и позицију Народне банке. Током 1991, Словенија и Хрватска су се отцепиле од СФРЈ. Јединствено југословенско тржиште већ раније се распало, нарушен је систем платног промета, појавили су се многобројни проблеми у остваривању планираног платног биланса, а није постојао ни целовит економски програм који би уважавао постојеће привредно и политичко стање у новим државним оквирима. Зато је монетарна, а посебно емисиона политика током 1991. и 1992. замишљена тако да омогући остваривање противречних циљева: да подржава раст производње и да утиче на успоравање раста цена.

Друштвени производ је од 1989. стално опадао: у 1990. за осам одсто, у 1991. за 11, а у 1992. за 27 одсто у односу на претходну годину. С друге стране, цене су бележиле огроман пораст: у 1989. за 1.369 одсто, у 1990. за 693, у 1991. за 221, а у 1992. за 9.336 одсто у односу на претходну годину. Било је јасно да мерама Народне банке, без подршке целовитог спектра економских мера, није могуће остваривање развојних и стабилизационих циљева.

Народна банка је добила задатак да мерама монетарне политике обезбеди контролисани раст укупних депозита банака. Ради остваривања таквог циља, почетком 1992. утврђене су тромесечне пројекције монетарне политике да би се обезбедио потребан обим примарног новца.

Већ у првом тромесечју те године дошло је до знатних одступања у привредним кретањима, па је у марту измењена одлука о циљевима и задацима монетарне политике. Народна банка је овлашћена да тромесечним пројекцијама монетарне политике усклађује стопу раста укупних депозита ако стварна кретања знатније одступају од предвиђених.

Међутим, на спровођење монетарне политике одражавала су се негативна економска и политичка кретања. Настављена је разградња јединственог југословенског тржишта, није било координације у спровођењу појединих макрополитика, а продужена су и неповољна кретања у платном билансу. Монетарна политика је само прилагођавана новим околностима, тако да више није имала активну улогу ни у стабилизацији привредних кретања ни у остваривању развојних циљева.

После проглашења Устава СР Југославије (27. априла 1992), Народна банка је преименована у емисиону установу нове државе коју су чиниле Република Србија и Република Црна Гора. Монетарна политика конципирана је за нову државу. У то време, у мају 1992, уведене су и санкције, па су услови за остваривање чврсте и ефикасне монетарне политике постали још неповољнији и неизвеснији. Већ тада је могло да се очекује да ће доћи до пада друштвеног производа, убрзаног раста инфлације и погоршања платног биланса.

Промењене околности су утицале на утврђивање нових монетарних циљева и мера за њихово остваривање. Раст пласмана из примарне емисије постао је основни квантитативни задатак монетарне политике. Део кредита из примарне емисије усмераван је за покриће буджетског дефицита, а други је био намењен банкама за финансирање пољопривредне производње и припреме извоза. Тако је централна банка постала кредитна институција, док је готово суспендована њена функција у регулисању новчаног оптицаја и очувању стабилности националне валуте.

КРАЈ