ПОСЛЕ ослобођења земље, у Југославији је затечен валутни хаос, који је карактерисало мноштво окупацијских валута и бонова. Због тога је било отежано обављање слободног промета добара, изједначавање цене и функционисање платног промета. Посебан проблем представљало је нормално финансирање државе. Такође, постојала је опасност да се у делове земље у којима су у оптицају биле мађарске пенге, бугарски лев, италијанска лира, немачка марка и албански франак накнадно убаце нове количине ових валута, чија је емисија у земљама порекла била нарочито екстензивна у последњим месецима Другог светског рата. Зато је било неопходно да што пре почне замена окупацијског новца јединственим новцем ослобођене земље.

При Повереништву финансија Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ) образован је 21. новембра 1944. Саветодавни монетарни одбор. Затим је 2. јануара 1945. формирана Саветодавна монетарна комисија, која је наставила рад Саветодавног монетарног одбора. Основна питања којима су се бавила ова два тела била су: питање новчане јединице Југославије, одређивање рокова замене окупацијског новца и курсеви за замену окупацијског новца.

На првим седницама Саветодавног монетарног одбора у ослобођеном Београду новембра 1944. одлучено је да јединствена новчана јединица Демократске Федеративне Југославије остане динар.

КУНА ВЕЋА ОД ХРВАТСКЕ Новчано подручје хрватске куне обухватало је знатно већу територију него што данас има Република Хрватска. У оквиру тог монетарног подручја нису била јадранска острва ни већи део Далмације, као ни Барања и Међумурје, нити Истра, али је њему припадао читав Срем, као и Босна и Херцеговина. Хрватска државна банка је имала централу у Загребу и девет филијала - у Земуну, Осијеку, Мостару, Сарајеву, Бањалуци, Карловцу, Вараждину, Дубровнику и Омишу, с тим што је ова последња затворена новембра 1943. године, када је, после капитулације Италије, отворена филијала у Сплиту.

Према Закону о повлачењу и замени окупацијских новчаница, од 5. априла 1945, за новчану јединицу Демократске Федеративне Југославије био је одређен динар, који се делио на 100 пара. Решењем од 12. априла 1945, министар финансија привремено је прописао паритет динара на бази цене од 56.300 динара за килограм чистог злата. Тој цени је одговарао паритет од 17,762 милиграма чистог злата за 1 динар. Истовремено су били одређени и привремени курсеви од 50,06 динара за 1 САД долар, 9,44 динара за 1 совјетску рубљу и 208,55 динара за 1 енглеску фунту.

Крајем 1939. године паритет динара је износио 16,556 милиграма чистог злата за 1 динар (према цени од 60.400 динара за 1 кг чистог злата) или 55 динара за 1 амерички долар. После ослобођења, по извршеној замени окупацијских новчаница, на основу решења министра финансија од 12. априла 1945. утврђен је привремени паритет динара на бази цене од 56.300 динара за килограм чистог злата. Овој цени је одговарао паритет од 17,763 милиграма чистог злата за 1 динар, односно, САД долар је вредео 50,06 динара ДФЈ. Ово је у односу на предратни паритет динара представљало ревалвацију од око 7,3 процента. Истим решењем прописани су курсеви за следеће валуте: 1 енг. фунта = 208,55 дин. ДФЈ, а 1 совј. рубља = 9,44 дин. ДФЈ.

Иако је одмах после ослобођења источног дела земље био привремено прописан паритет динара према злату, динар ДФЈ није био конвертибилан, односно заменљив за злато. Да би се увела конвертибилност, било је потребно да се обнове пословни односи с иностранством и да држава дође у посед свих својих златних и девизних монетарних резерви које су биле формиране пре Другог светског рата.

Још док су трајале борбе за ослобођење западних делова територије Југославије, почетком 1945, Саветодавна монетарна комисија донела је одлуку да се замена окупацијског новца у Југославији обави сукцесивно - прво у источном, ослобођеном делу земље, а у западном кад буде ослобођен. За овакву одлуку комисија се определила из два разлога.

Прво, у источном делу земље у оптицају је била окупацијска монета, српски динар, коју је емитовала домаћа окупацијска монетарна установа. Ова чињеница је омогућавала да се за основ замене новца узме монета на чију количину у оптицају је било могуће утицати током припрема за замену. То је било од пресудног значаја за одређивање курсева замене.

И поред тога што је током рата био делимично обезвређен, српски динар је, у поређењу с осталим окупацијским валутама чија се вредност буквално топила, пред крај Другог светског рата имао релативно стабилну куповну моћ. На пример, на црном тржишту за једну мађарску пенгу је почетком фебруара 1945. било потребно дати 40 српских динара, а крајем фебруара исте године само 15 српских динара.

У источном делу земље, на количину осталих окупацијских валута у оптицају није се могло утицати до самог тренутка замене зато што су албански франак, бугарски лев и мађарску пенгу емитовале стране емисионе установе. Такође, куну, која је била законско средство плаћања у источном Срему, емитовала је Хрватска државна банка, која се налазила у тада још неослобођеном делу земље.

Да би се обезбедила куповна моћ српског динара бар за половину, Саветодавна монетарна комисија је одлучила да се 100 српских динара мења за пет динара ДФЈ.

Према томе, није поштована чињеница да је током окупације оптицај српског динара био повећан 8,3 пута, већ се поступало као да је био повећан 20 пута. На тај начин, у ствари, било је утврђено да се приликом замене српског динара, његова затечена куповна моћ смањи 2,5 пута у односу на остале окупацијске валуте.

Наставиће се