ОКУПАЦИЈСКЕ власти су планирале да се редовна замена југословенског новца српским динаром обави до 21. новембра 1941. Међутим, замена је стварно обављена од 4. јуна 1941. до 2. априла 1942. године. Новчанице Народне банке Краљевине Југославије замењене су новчаницама Српске народне банке.

Поред редовне замене југословенских новчаница, Српска народна банка обављала је током читаве окупације и њихову накнадну замену, одобравану првенствено српским и словеначким избеглицама које су бежале од прогона и масакра на другим окупираним територијама. Такође, накнадно су замењиване и новчанице које су се за време окупације нашле у рукама југословенских заробљеника. Оваква замена била је одобравана како југословенским заробљеницима, који су из логора слали новац рођацима, тако и онима који су се враћали из заробљеништва и доносили југословенске новчанице.

Кроз редовну и накнадну замену, на српском окупацијском подручју замењено је 6.800.553.357 динара, односно 34,9 одсто југословенских новчаница, које су се налазиле у оптицају на читавој југословенској територији пре окупације.

УЗАЛУД ШТАМПАЛИ
У САРАДНЈИ са емигрантском владом, Народна банка у Лондону припремила је нову серију новчаница (шест апоена) на укупно 10.350.000.000 динара, које би биле употребљене у Југославији по ослобођењу земље. Међутим, после ослобођења, по идејној концепцији (са ликом монарха) нису одговарале новом политичком уређењу. Паралелно је у Москви 1944. за исту сврху штампана "ДФЈ новчаница" са ликом партизана. Зато су, одлуком Министарства финансија ДФЈ, све новчанице које је припремила Народна банка у Лондону, које нису биле ни пуштене у оптицај, морале да буду уништене.

Упоредо са српским динаром, на српском монетарном подручју у оптицају је био и немачки окупацијски новац - Реицхкредиткассенсцхеине. Овај новац је емитовала Кредитна каса Рајха. Међутим, од 1. јула 1942. године, Српска народна банка је била дужна да на својим благајнама мења немачки окупацијски новац за српске динаре.

Немачки окупацијски новац био је први пут пуштен у оптицај у окупираној Пољској 1939. године и представљао је, у ствари, облик окупационих трошкова које је подносило окупирано подручје. Он би се појављивао као законито средство плаћања у појединим европским земљама одмах после окупације одређене територије. После инвазије на Совјетски Савез, новчанице Кредитних каса Рајха буквално су преплавиле Европу. Наиме, до инвазије на Совјетски Савез 1941. године, Трећи рајх је успевао да финансира расходе вођења рата претежно из сопствених извора. Међутим, када се увидело да се рат неће брзо окончати, Хитлер је потражио јачи финансијски ослонац у окупираним државама Европе које су морале да плаћају окупацију из сопствених буджета.

О куповној моћи новца Кредитних каса Рајха и утицају на домаћу валуту окупираног подручја немачке власти нису водиле рачуна све до краја 1943. Формално је вредео колико и рајхсмарка, али није могао да се замени за рајхсмарку. Било је могуће да се штампа у неограниченим количинама за потребе финансирања трошкова окупатора. Истовремено, било је изричито забрањено да се користи као средство плаћања на територији Трећег рајха. Такође, у намери да заштите сопствену националну монету од обезвређивања, немачке власти су строго забрањивале да се на окупираним подручјима, у промету нађе и рајхсмарка коју су емитовале Рајхсбанка и Рентебанка.

Највећа количина немачког окупацијског новца, у противвредности од 3,35 милијарди рајхсмарака, нашла се у оптицају у окупираним европским земљама у новембру 1943. Тада се ова окупацијска творевина вратила као бумеранг онима који су је изумели. Наиме, немачке власти су се суочиле са чињеницом да је окупацијски новац, намењен првенствено за издржавање окупацијских трупа, неповољно утицао управо на куповну моћ војника који би се затекли у окупираним земљама, јер је био извор скока цена. Због тога су до краја 1943. покретне штампарије Реицхкредиткассенсцхеине престале да раде, а окупацијске трупе су од тада плаћане валутом окупиране државе.

Међу првим наређењима која су немачке власти донеле у априлу 1941. године, одмах по капитулацији Југославије, била је и Наредба о законским средствима плаћања на заузетој југословенској територији. Већ у овој наредби је било наложено да се као средство плаћања примају новчанице Кредитних каса Рајха. Захваљујући томе, ове окупацијске новчанице појавиле су се у окупираној Србији са првим немачким војницима. Као систем финансирања рата, почеле су да функционишу месец дана касније, када је на територији војног заповедника за Србију отворена Кредитна каса Рајха, снабдевена покретном штампаријом у специјалном затвореном камиону. Кредитна каса Рајха издавала је новчанице које су гласиле на 1, 2, 5, 20 и 50 рајхсмарака и на 0,50 рајхспфенига.

Није тачно утврђено коју количину новчаница је емитовала Кредитна каса Рајха у Београду за време окупације, зато што није било означавано место њиховог штампања. Због тога није могуће ни установити која количина ових новчаница се налазила у оптицају на подручју немачког војног заповедника за Србију у појединим периодима окупације, јер су немачке трупе уносиле овакве новчанице и са других окупираних територија.

О размерама њиховог оптицаја могуће је сазнати само на посредан начин, увидом у количине које је Српска народна банка повукла из оптицаја до краја 1943. Замењене су немачке окупационе новчанице за укупно 1.543.389.050 српских динара. То значи да је као последица емисије немачких окупацијских новчаница, после замене југословенског новца на српском окупацијском подручју, количина српских динара у оптицају повећана за 23 одсто, односно готово за четвртину.

Наставиће се