КУРС динара је на берзама показивао велика колебања, упркос предузетим мерама, а почетком 1923. у Швајцарској је пао на најнижи ниво - 100 динара се размењивало за 3,5 швајцарских франака. Међутим, његова унутрашња вредност је у раздобљу 1920-1923. била релативно стабилна, а куповна моћ знатно већа.

Низак курс динара на почетку 1923. претио је да изазове пораст цена у земљи, па је Народна банка предузела све мере како би се зауставило обезвређивање националне валуте. Трајно опредељење је било да се "јефтинијим капиталима радиност и трговина унапреде". Прибегло се ефикасном решењу - извршена је оштра рестрикција кредита. Многобројне приговоре је демантовала сама пракса: побољшана је ликвидност, заустављен скок цена и враћено поверење у динар. Тако је отклоњена опасност од претеће инфлације и омогућено одржавање буджетске равнотеже.

Јачање динарског течаја у иностранству је тек следило. Оно је спадало у домен девизне политике, коју је одређивало Министарство финансија, а спроводила Народна банка. Министарство финансија се определило за политику "снажења динарског курса у етапама", уз значајну подршку девизних резерви које су формиране комисионом куповином конвертибилних валута.

Од почетка фебруара 1923. до августа 1925. године, вредност динара је расла на свим берзама. Средњи месечни курс од 5,12 швајцарских франака из фебруара 1923. се повећао на 9,17 франака у августу 1925. За то време франак је ојачао у односу на фунту и долар за 15 одсто.

Повећање вредности динара у 1923. није негативно утицало на извозне резултате, јер је жетва била изузетно успешна, а цене пољопривредних производа на светском тржишту су стално расле. Нјихов скок је компензовао снажење динара и таква ситуација је потрајала све до почетка 1925. Раст курса националне валуте је запретио да угрози извоз, у првом реду дрвета, па је први пут после рата Народна банка била принуђена да интервенише како би зауставила јачање динара на светској пијаци.

Почетком 1925. за 100 динара се добијало 7,935 швајцарских франака, а у августу 9,35 франака. Курс није премашио границу од 10 франака за 100 динара захваљујући мерама Народне банке. Она је, у сарадњи са Министарством финансија, откупљивала све иностране валуте на Београдској берзи, које су слободним трговањем утицале на скок курса динара. Девизне резерве су повећане на 1.200 милиона динара и крајем године Банка је била принуђена да прода девиза за 400 милиона долара како би одржала курс од 9,15 швајцарских франака за 100 динара.

У прошлости, Народна банка је чинила све како би ојачала курс динара и спречила инфлаторне притиске у домаћој привреди. Први пут се суочила са сасвим другачијим проблемом - како зауставити прекомерно повећање вредности динара на берзама, пошто је његов курс већ постао препрека за извоз многих производа? Стога је банка била принуђена да се тачно определи по питању будуће валутне политике, што је Главни управни одбор и учинио.

Одлуком је прокламовано одлучно опредељење Народне банке за вођење политике сталне вредности динарског курса. Практично, почело је спровођење стварне стабилизације националне валуте и тај период је трајао све до јуна 1931. када је проглашена законска стабилизација динара.

За одбрану курса биле су потребне солидне девизне резерве, односно мобилни динарски износи. Према Уредби о регулисању промета девизама и валутама од 31. децембра 1922. године, девизе из извозничких трећина и берзанских вишкова, откупљивала је Народна банка сопственим средствима, односно новчаницама из слободног контингента. Показало се да ова средства нису довољна за обезбеђивање оптималног девизног стока, па је Банка тражила могућности да повећа изворе за откуп девиза.

Ради решавања проблема који је претио да угрози резултате остварене у стабилизацији динара, Скупштина је у децембру 1925. разматрала предлог за измену чл. 20. Закона о народној банци, по коме је требало да "новчанице издате за куповину меница и чекова на стране пијаце по тач. 1. чл. 11 Закона о Народној банци не улазе у редован контингент који банка са своје стране може издати ако тај посао врши за рачун државни".

Предлог је прихваћен и Народна банка је добила широк маневарски простор за откуп свих девизних вишкова који су претили да утичу на раст курса или да продаје девизне резерве када је курс динара показивао тенденцију падања. На тај начин је обезбеђена неопходна флексибилност Банке приликом интервенција на страним берзама.

У тренутку усвајања законског тумачења из децембра 1925. није се до краја схватао значај решења прописаних овим документом. Касније се показало да је, захваљујући новом законском тумачењу, почео период фактичке стабилизације динара, који је трајао шест година.



ИНФЛАЦИЈА ГУТА НОВАЦ

ЗА време Првог светског рата, динар је незнатно изгубио од унутрашње вредности, јер је Народна банка доследно поштовала прописе о покрићу за његову емисију. Одмах после окупације, аустроугарска власт је наметнула круну као законски новац у Србији, али је становништво чувало динаре због поверења у националну валуту.

Крајем 1918. динар је нагло почео да губи вредност у унутрашњем оптицају, "када се нашао у промету у земљи са тада најгором европском валутом - круном бивше Аустро-Угарске монархије". Почетком 1919. је уведена пракса инфлаторног финансирања буджетских расхода. Тада је новчана емисија готово удвостручена: на крају 1918. у оптицају је било 340 милиона, а на крају 1919. више од 660 милиона динара.

Права ерозија унутрашње вредности динара је наступила 1920. године. Када је конституисана Народна банка Краљевине СХС 31. јануара, у оптицају је било 711 милиона, а на крају године 3.344 милиона динара, или 4,7 пута више!
(Наставиће се)