КАДА је за време кнеза Михаила поново покренуто питање ковања сопствене монете, 400 година после употребе последњих динара, оно је добило прворазредан национални значај.

На заседању Народне скупштине 29. септембра 1867. године (Михољска скупштина) изнет је и посланички предлог „да се скује српска монета и разне мере уједначе, колико је могуће пре“. Пет месеци касније, 15. марта 1868. године, донето је „највише решење“, које је потписао сам кнез, о ковању првог новца у ослобођеној Србији, „у намери да се у Србији заведе новчана система франака по конвенцији у Паризу од 25/13 декембра 1865. између Француске, Белгије, Италије и Швајцарске закљученој, и да се сад у Србији циркулирајући новци замене Србским бакарним монетама“.

ПОКРИВЕНА ВАЛУТА
У круговима француских финансијских власти и банкара знало се да је динар одлично покривена валута. Докази за то су били у њиховим банкама, а и богатство Народне банке било је у марсељској филијали Француске банке. У државном врху донета је 28. децембра 1915. одлука да се реши питања динара. Тај датум је записан на писму француског председника владе и уједно министра спољних послова упућеног Министарству финансија, у којем се тражило да се „испита под којим условима ће бити могуће организовати мењање српских новчаница по разумној цени за новчанице Француске банке“.

Поред привредне и финансијске добити која је очекивана од ковања националног новца, „главна корист лежи у моралном добитку, да наше отечество има своје сопствене новце с ликом свога књаза и с надписима Србским, и ако се засада ови новци састоје само из бакарни монета“, како је истакнуто у образложењу поменутих решења.

На основу „највиших решења“, током 1868. и 1869. исковано је 734.737 апоена (пара) и то је први властити новац у обновљеној Србији.

Упоредо са пуштањем у оптицај бакарног новца, спроведене су и мере валутно-политичког карактера у циљу његове заштите. Најпре је, још у јануару 1868. године, донета одлука да се спречи прилив и нагомилавање страног новца, а у октобру 1870. је решено да се из течаја повуку све аустријске бакарне крајцаре у замену за српски новац.

Значајно је било усвајање Закона о ковању сребрне монете 30. новембра 1873. године, јер су тиме у потпуности примењена начела Латинске новчане уније. Овим актом је одређено да основна јединица монете буде динар. Према законском пројекту, под утицајем снажних националних осећања, било је предвиђено да се сребрни новац зове „србљак“. Преовладало је, ипак, опредељење за „динар“, назив који је у далекој и славној прошлости већ био коришћен.

Заслуге за овакав избор припадају Чедомиљу Мијатовићу, тадашњем министру у Влади Србије. Он га је наметнуо, с образложењем да је деспот Стефан Лазаревић ковао новац под тим називом. Нови сребрни српски динар имао је 100 пара (тадашњег пореског течаја). У складу са одредбама Латинске уније, било је предвиђено ковање апоена од 2, 1 и 0,50 динара у укупном номиналном износу од 6.000.000 динара, финоће 835/1000, тежине 10, 5 и 2,5 гр. На апоенима је утиснута 1875. као година издавања, када је новац пуштен у оптицај.

После званичног признавања новостечене државне независности на Берлинском конгресу 10. новембра 1878, усвојен је нови закон о ковању српске сребрне монете. Нјиме је предвиђено да „начелну једнину или бројну основу српских народних новаца сачињава динар“, финоће, тежине и димензија као и код франка земаља Латинске уније. Законом је утврђено ковање златног новца од 20 и 10 динара сребрног новца од 5, 2, 1 и 0,50 динара, као и бакарног новца од 10, 5, 2 и 1 паре. За почетак је требало обезбедити само апоене од 10 и 5 пара.

Прва новчаница НБС издата је 2. јула 1884. године у Белгији и вредела је колико и 100 француских франака. Износ је био покривен у злату.

Домаћа валута је држала стабилност, коју није могао да поремети ни српско-турски рат 1912. године.

Ипак, са почетком Првог светског рата, све је кренуло низбрдо. Посебну авантуру је преживљавао динар и на неутралном и на савезничком тлу брзо губио вредност већ на првом кораку, и то у наклоњеној Грчкој. У Албанији је практично био сведен готово само на своју монету у сребру, а и њу девалвирану. У окупираној земљи непријатељи су чинили све да га униште.

Избегли Срби су очевидно изнели много динара и навалили на шалтере банака у земљама у којима су се нашли. Банке нису имале одговарајуће наредбе и овлашћења, понекад ни довољно свог новца за замену, а пред службеницима су стајали преморени и изгладнели људи. Било је тако у Грчкој, Италији, Швајцарској и Француској.

У децембру 1915. у париско средиште Француске банке су почели да стижу дописи њених филијала из Ансија, Модане, Екс ан Прованса, Шамберија, Сент Етјена и других градова у унутрашњости са питањем како да поступају са све бројнијим динарима на њиховим шалтерима. Српски посланик пише француској влади 27. децембра да у Француску управо стижу многобројне српске избеглице, којима је новац потребан за издржавање, али имају само српске динаре.

Био је то у ствари апел за помоћ. Француска је већ била позната као зајмодавац Србије, српски финансијски ослонац. У њој су се нашле и тадашње резерве Народне банке Србије, у укупној вредности нешто већој од 813 милиона франака, од којих 60 милиона у злату. Када се спремала евакуација Народне банке у децембру 1914. било је злата у вредности од 57 милиона, а када се кретало назад у Београд у фребруару 1919. било га је више од 63 милиона франака. Веома је важно и то што су од савезничких зајмова из 1915. и 1916. на рачунима Народне банке у Француској банци и Енглеској банци стајале своте издвајане приликом добијања нових зајмова, вредне до 200 милиона франака у злату.

Француска јавност је почела да запажа да се нешто чудно догађа са динаром. „Не постоји нико ко би дао и један су за ову страну новчаницу. Лјуди обилазе филијале Француске банке, Националног контуара, Лионског кредита. Увек је одговор исти: српске динаре не мењамо. После инвазије Белгије, новчанице Националне банке у Бриселу нашле су кредит и код Француске и код Енглеске банке. Међутим, Србији се не даје исто право за исте услуге савезницима?“

(Наставиће се)