ПРИЛИКЕ у српској привреди биле су врло неповољне после ослобођења од вишевековне турске владавине. Иако доминантне делатности, радиност, занатство и трговина су биле слабо развијене. Мануфактурна производња још није била уведена.

Новчане прилике је карактерисала потпуна несређеност. У току османлијске владавине, Србија није имала национални, већ је користила турски новац. После пропасти српске државе, уведен је ситан турски сребрни новац, акче, или како га је народ називао - аспра. Он је у почетку (око 1436. године) био тежак грам, а касније само 0,13 грама. Потом су пуштане у оптицај и друге варијанте турског новца.

За време аустријске окупације Београдског пашалука (1717-1739), уведен је грош као новчана јединица. Он је, међутим, функционисао само као мера вредности, а не и као средство у промету. Обрачун свих плаћања у цесарском (европском) и турском новцу изражавао се у грошевима - од цена робе и услуга до вођења државних финансија, док су у оптицају коришћене различите монете. Зато су утврђиване "новчане тарифе" које су гласиле на грошеве. У њима се одређивао однос између монета и гроша, а на тај начин и односи размене између различитих врста новца. Оне су, практично, представљале претечу данашњих курсних листа.

За време ослободилачких устанака, па све до 1868. године, у Србији су се употребљавале чак 43 монете, и то 10 врста златног, 28 сребрног и пет врста бакарног новца.

Од златника су коришћени: цесарски дукат, француски дукат, папин дукат, махмудија цела, мека, рушна, алталик, холандез ("базаклија"), шпански златник и португалски златник.

Од сребрног новца, у оптицају су били: талири - крсташ, слепак, орлаш, диреклија, стара адлија, нова адлија, фундук, стамбол, стари јермилук, нови јермилук, пришлук, грчка драхма, француски талир, цезар (таунус) и талир мисирац, као и стара рубља, форинта од 100 крајцара, цвајцик здрав, цвајцик бушен, урубнија, јазлук, ићилук, бешлук, етмитлук, доканлук, алтлук стопарац и дубровачка пуља.

Бакарни новац се појављивао у промету као: грошчић, грош, средњи марјаш (петак), велики каурски марјаш и низамчић.

Све наведене монете делиле су се на две основне групе: цесарску (европску) и турску. Цесарски, а нарочито аустријски новац важио је као бољи и "чистији", па је отуда стално постојала тежња Порте (турска владе) да га "побије", и обрнуто. Због тога су се новчане тарифе често мењале, што је стварало додатне тешкоће у одвијању привредних делатности и новчаног оптицаја.

Нарочито је кнез Милош био упоран у обезвређивању турског новца, сматрајући да на тај начин слаби Порту и уопште турски утицај у Србији. У намери да што мање таквог новца унесе у државну касу, препоручио је оберкнезовима да се порез прима у цесарским парама. Захваљујући томе, од краја 1833. године у Србији су у употреби два гроша - "чаршијски" и "порески". У промету, грош је задржао непромењену вредност, па је називан и порески.

Међутим, ако је порез плаћан турским новцем, онда је његова вредност снижавана на половину и назван је чаршијским грошем. Практична последица овакве препоруке значила је да у промету порески грош вреди 40 пара, а чаршијски (турски) 20 пара, или један порески грош два чаршијска (турска) гроша. То је пресудно утицало да се турски новац изгуби из оптицаја у Србији, изузев златника који су се задржали све до краја шездесетих година прошлог века.

Поред страног металног новца, у Србији су пуштане у оптицај и папирне новчанице, углавном аустријске и нешто мање руске. Народ у њих, међутим, није имао превише поверења. У неким периодима, као и за време Првог српског устанка, чак је било забрањено уношење папирног новца.

Прва банка је отворена у Србији приватним капиталом. Било је предвиђено да се прикупи основачки капитал од милион дуката,односно 12 милиона динара, али је куповином акција уплаћено само 120.000 дуката или 1.440.000 динара. Почела је да ради 3. јуна 1869. године под називом Прва српска банка.

Пошто у земљи није било искуства у банкарском пословању врло брзо се запало у губитке. Промашаји у берзанском пословању због којих је изгубила 70.000 дуката, а још више при градњи железничке пруге у иностранству Ријека - Карловац и одобравању кредита од 187.700 дуката углавном својим члановима, довели су Прву српску банку до стечаја 1871. године. Чланови управе, најугледнији трговци претрпели су банкрот. Наредних година, због овох краха није било интересовања за оснивање нових банака или новчаних завода.

Током 1845. године, покренута је иницијатива за оснивање Народне банке Србије која би разрешила новчане проблеме и уредила кредитирање привреде. У мају 1858. године је препоручено да се оснује приватним капиталом, уз велику државну контролу. Нажалост, на томе се стало и три године није било помака у реализовању пројекта који је имао изузетну важност за Србију. После тога је попечитељу финансија стигло писмо Констанс д Боа, са понудом да оснује у Србији француско-српску банку са капиталом од четири до пет милиона франака, што је у то време био велики новац. Став попечитеља, Трговачког одбора и самог кнеза Михаила, био је, међутим, негативан.


ЦАРИНА НА НОВАЦ

ОСНОВНЕ карактеристике новчаног система у Србији у првој половини прошлог века:

1. Одсуство националног новца и употреба великог броја страних монета.

2. На поједине врсте металног новца плаћао се "ђумрук", односно нека врста царине, и то приликом преласка границе у оба смера.

3. Оптицај се одвијао, готово у потпуности, уз употребу металног новца.

4. Примена новчаних тарифа, којима су регулисани односи различитих врста новца, била је доследна и свако нарушавање повлачило је строге казне.

Наставиће се