СУВЕРЕНА монетарна власт по правилу припада држави. Међутим, све до касног средњег века сматрало се да монетарна власт која се сводила на право ковања новца, припада ономе ко на одређеној територији врши фактичку власт.

Дешавало се да право ковања новца не присвоји само један властодржац већ да ово право поделе међу собом властодршци, који једновремено владају рзличитим деловима територије једне земље. Када су од 1282. до 1316. године државом Немањића у исто време владала два краља, Милутин и Драгутин, обојица су ковали новац. Баштинско схватање територије омогућавало је да се јединствена земља подели споразумно или насилно, између чланова владалачке породице и да се на тај начин, у ствари, подели и фактичка власт у држави. Док су државом Немањића владала два краља, Драгутин је држао Рудник и ту ковао новац, а Милутин у Брскову.

У време слабе централне власти, од владара би право ковања новца узурпирала властела, чланови њихових породица, црквени великодостојници, градске општине. Узурпација би се ширила упоредо са губитком фактичке власти владара на одређеној територији.

ИЗМЕРЕН НА ПИЈАЦИ
ЦАР Душан је наредио да се кује државни сребрни новац, али није ништа рекао о новчаној јединици. А на пијацама средњовековних тргова једини начин да се утврди да ли је ковани новац у оптицају заиста тежине која одговара утврђеној ковничкој стопи, био је да се сваки комад измери. Мерење појединих комада је било оправдано када би се посумњало да је новац приметно лакши од прописане тежине и да је то последица његовог намерног кварења.

У време владе цара Уроша, право ковања новца узурпирали су, на територијама које су држали, севастократор Младен и краљ Вукашин, са члановима својих породица, а после смрти цара Уроша, ово право присвојили су сви. Управо је почетак ковања новца био очигледан израз рађања суверенитета нових владарских династија, често и први прерогатив њихове суверене власти. Новчане врсте су одмах по заузимању градова у којима су се налазиле царске ковнице новца почели да кују Балшићи, кнез Лазар и Вук Бранковић.

У држави Немањића није било државне ковнице, а новац су ковали искључиво златари. У писаним споменицима пре Законика цара Душана нема трагова о томе да ли су се златари бавили ковањем новца искључиво по налогу владара или и самосталном одлуком, без противљења владара.

То што се у страним писаним споменицима 1294. године повремено помињу лоши српски динари не мора да значи да су их ковали златари који нису поседовали дозволу владара да кују новац. Такође, нема писаних трагова да ли је неко од властеле узурпирао право ковања новца пре смрти цара Душана. Извесно је да је чланом 168. Законика било забрањено било коме, ко није добио дозволу од цара, да кује новац.

Цар Душан, дакле, изричито наређује да се новац може ковати само у градовима које је за ту сврху он одредио. Овом одредбом законодавац је намеравао да заштити државу од оба зла - појединачне злоупотребе златара који би ковали новац без његове дозволе и од узурпације права ковања новца од стране појединих представника повлашћених сталежа. На тај начин, цар Душан је постао суверена монетарна власт, искључиво одговорна за ковање новца у држави Немањића.

Пре него што је, захваљујући члану 168. Законика, новац у држави Немањића постао јавно-правна категорија, цар Душан се према ковању новца односио као према приватном праву владара којег он може, ако жели, делимично да се одрекне. Тако је делимично уступио право ковања новца моћном феудалцу Јовану Оливеру, једном од најмоћнијих људи тог времена. За његове заслуге цар му је, после проглашења царства 1346. године, дао титулу деспота, преузету са византијског двора.

Када је 1354. године, захваљујући члану 168. Законика, новац у држави Немањића постао јавно правна категорија, није било у складу са законом да деспот Оливер кује и даље сопствени новац. Закоником цара Душана требало је створити државу у којој закон не служи само да укроти самовољу појединих представника повлашћених сталежа него и самовољу владара.

Оваква самовоља није више могла да нађе оправдање у време када је требало створити јединствени монетарни систем у држави. Јер, иза члана 168. Законика стајала је тадашња филозофија европских сталешких монархија: "Један владар, једно право и једна монета у читавом краљевству".

Међутим, деспот Јован Оливер није престао да кује новац после усвајања члана 168. Законика. Ипак, то не значи да му цар Душан није одрекао право ковања новца или да бар није имао овакву намеру, која би била у складу са новим законодавством. Од усвајања члана 168. Законика до изненадне смрти цара Душана протекло је само нешто више од годину дана, па је могуће да је деспот Оливер наставио да кује новац после смрти цара Душана и против царске наредбе.

Цар Душан је у Законику предвидео смртну казну за тајно ковање новца, иако је византијско право од овакве казне одустало шест векова пре Душанове одлуке. То је очигледан доказ да се цар није угледао на византијске норме када је одређивао казну за тајно ковање новца.

Царски динари су били јавна институција, па се држава оличена у цару Душану нашла позваном да ову институцију брани драконски. Застрашивање смртном казном за тајно ковање било је непосредно упућено свим златарима које цар није одредио да кују новац. Иза сваког златара који би негде у држави Немањића без царске дозволе ковао новац стајао је неки српски властелин. Али, он није могао да буде кажњен, јер цар Душан није желео да се замера моћној српској властели.

Наставиће се