У ДРЖАВИ Немањића, од седамдесетих година 13. века, у унутрашњем робном промету је коришћен сребрни ковани новац, динар, али су цене робе, државне дажбине и глобе изражаване у идеалним перперима. Дакле, плаћало се динарима, а бројало се перперима.

Та пракса да се једном новчаном јединицом мери, а другом се плаћа, стара је колико и примитивни новац. Још старија је појава да се вредност робе мери неком замишљеном мером и када нема никаквог примитивног новца као посредника у размени. Ова појава стара је колико и трампа.

У дрЖави Немањића, перпер је коришћен као мера вредности, као рачунска новчана јединица, односно као мерило цена и свих државних дажбина из два разлога. Прво, зато што је требало успоставити стални однос између сребрног динара и одређене мере злата у новчаном систему у којем није кован златни новац и друго, зато што је перпер коришћен у касном средњем веку као мера вредности и у Дубровнику, са којим је држава Немањића највише трговала.

КОВАН У ДОМАЋИМ КОВНИЦАМА
 ПЕРПЕР као рачунска јединица, којом се бројало 12 динара, искованих од домаћег сребра у домаћим ковницама, појављује се редовно у српским писаним споменицима од времена краља Милутина. Логично је што се перпер, којим се бројао домаћи ковани новац, у српским писаним споменицима почиње редовно јављати када и динар као средство унутрашњег промета. Јер, идеални перпер је служио искључиво за бројање стварних 12 динара. Без динара, не би било ни перпера.

Перпер је, у држави Немањића, дакле, био једина рачунска новчана јединица. У средњовековну српску државу, као касније и у Босну, стигао је с трговцима из Дубровника још док у српској држави није био кован национални новац. А када је седамдесетих година 13. века у држави Немањића почело редовно ковање динара, перпер је узет од Дубровчана за рачунску јединицу од 12 динара. Значи перпером се нису вршила плаћања.

За плаћања и за чување вредности коришћен је сребрни ковани новац, односно динар. Динар је био у промету, прелазио из руке у руку, сливао се у владареву ризницу, често бивао похрањиван у властелинским оставама уз скупоцено посуђе, накит и одећу, али се ни у промету нити у државној благајни није рачунало у сребрним динарима. "Бројало се на перпере", при чему је перпер увек изражавао 12 динара.

На пример, краљ Милутин се 1296. године обавезао да даје годишњу новчану субвенцију од 100 перпера, односно 1.200 динара манастиру Свети Никола на Скадарском језеру, а 1300. године, приликом обнављања манастира светог Ђорђе на Серави, близу Скопља, записао је да је купио за 200 перпера (2.400 динара) имање Николе, сина попа Димитра Девтерева, за 10 перпера (120 динара) кућу од Дима, сина Кондева, а за 20 перпера (240 динара) кућу од Манојла Кукљева. У Светостефанској хрисовуљи манастиру у Бањској, краљ Милутин се обавезао да плаћа манастиру сваке године 200 перпера, односно 2.400 динара.

У законику цара Душана, перпер као рачунска новчана јединица среће се у 17 чланова.

Да је у држави Немањића перпер био само рачунска новчана јединица, а динар стварно платежно средство показује члан 198. Законика, којим је озакоњена могућност плаћања царског пореза, у житу или новцу "Доходак царски, соће... да дава всак чловек кабал жита... боља перпер динарми..."

"Перпер динарми" значи да је висина пореза била утврђена на један перпер динара. Дакле, требало је стварно платити порезнику онолико динара цара Душана колико их је садржавао један перпер, а то је било 12 динара.

Динар се појављује, упоредо са перпером, у функцији мере вредности само онда када се радило о изражавању величине новчаних сума мањих од 12 динара, односно од једног перпера. На пример, у члану 20. повеље краља Милутина манастиру Грачаница из 1321. године, помиње се такса од четири динара за послух и такса од шест динара за руку. Послух је значио саслушање судског сведока, а рука узимање тужбе у поступак.

Ни Дубровачка република ни држава Немањића, као ни многе друге средњовековне европске државе нису ковале златни новац. Али захваљујући солиду или перперу, трговачке и финансијске трансакције читаве Европе имале су стабилну меру вредности. Као рачунски новац који је искључиво изражавао вредност 12 великих сребрних динара, солид или перпер је, у суштини, била фиктивна дуодецимална јединица мере сребра, која је могла да мења вредност искључиво према злату. Уколико је вредност злата расла у односу на вредност сребра, утолико би више динара, изражено у солидима, односно перперима одговарало вредности злата. На пример, у првој половини 13. века, млетачки дукат вредео је два солида или два перпера, односно 24 сребрна динара, да би век касније вредео три солида или три перпера, односно 36 сребрних динара.

Динар Немањића је био тражена монета на страним пијацама. Доспевао је на пијаце страних држава тако што су страни трговци караванима допремали трговачку робу на територију средњовековне српске државе, а у размену за њу примали српски ковани новац који су односили са собом даље, у друге државе. Српски динари су, тако, били у оптицају прво на територијама с којима се држава Немањића граничила на копну и на мору.

Све до краља Уроша И, српски владари су размишљали о новцу искључиво као о средству неопходном за плаћање државних издатака, на пример, за куповање оружја од страних трговаца, за финансирање дипломатских путовања, или као облик поклона цркви.

БогаЋење у личне сврхе било је у супротности са скромним начином њиховог живота, који је пре свега био дубоко прожет духовношћу. Међутим, економски напредак, до којег је дошло пред крај 13. века, захваљујући експлоатацији рудника племенитих метала и редовном ковању домаћег новца, омогућио је српским владарима да на новац не гледају само као на средство за покриће државних расхода него и као на извор личног.

Наставиће се