СРПСКИ динар, у својој традицији дугој скоро осам векова, пролазио је кроз разна искушења, успоне и падове - од златне монете с краја 19. века, када је стајао раме уз раме с француским франком, до тоталног колапса 1993. године. У овој години, динар поново бије битку за своју стабилност. Евро из дана у дан јуриша на нашу валуту и ближи се граници од 107 динара. Засада има механизама да се скок европске валуте не претвори у крах наше монете.

Многи сматрају да би свима било лакше, и привреди и грађанима, да укинемо динар и да, пре уласка у Европску унију, пређемо на евро. Засада од тога нема ништа, из чисто практичних разлога. Тек уласком у ЕУ, динар ће се утопити у евро, а нама ће остати само сећање на његову богату историју, којом нису могле да се похвале многе водеће европске и светске валуте.

Традиција употребе новца на просторима данашње Србије сеже у далеку прошлост. Најстарији примерци потичу из ВИ-В века п.н.е. Они припадају ковању грчких градова и сведоче о раним додирима становништва Балкана с развијеним античким светом. Следи ковање новца македонских владара, Филипа ИИ и Александра Великог, затим јадранских градова Аполоније и Дирахиона, као и сребрни новац Келта, који су живели у области данашњег Срема и Београда, где су и ковали своју монету.

МУДРИ ЦАР КОНСТАНТИН ЦАР Константин је 325. године на обалама Босфора поставио темеље новог главног града Римске империје, Новог Рима, царског Константинопоља. У пратњи својих поданика он је копљем обележавао границе будућег града. Када су га питали: "Господару, колико дуго ћете још тако да идете", он је одговорио: "Ићи ћу све док се онај који иде испред мене не заустави!" Исте године, император Константин је са истом интуитивном мудрошћу којом је обележио границе будуће престонице, озаконио и спровео велику реформу римског монетарног система, која је била основа привредног просперитета на коме су се заснивали политичка снага, сјај и величина хиљадугодишње Византије.

Дуготрајна и снажна доминација Римског царства у периоду од И до В века н.е. условила је отварање двеју значајних ковница римског новца на подручју данашње Србије - Сирмијум (Сремска Митровица) и Виминацијум (Костолац).

За разлику од плејаде претходних римских императора који су кварили новац и тиме довели привреду царства до расула, цар Константин је схватио да је стабилност новца основа стабилног царства. Зато је Константин у оквиру широке монетарне реформе установио принцип економске филозофије Византије. Овај принцип је подразумевао обавезу државе да не квари новац због било којих политичких или личних разлога, али и обавезу пословног света да употребљава новац као средство, а не као циљ.

Назив основне римске монете - денар, преко српског средњовековног ковања и, надаље, преко ковања обновљене Србије у XИX веку, задржао се до данас у називу динар - основне новчане јединице монетарног система савремене Србије. Период од оснивања самосталне српске државе у средњем веку обележен је оптицајем новца који су ковала варварска племена, а затим моћна Византијска империја.

Први помен "српских динара" налази се у архивским документима с краја 1214. године, у време Стефана Првовенчаног. Међутим, досадашња истраживања упућују на краља Радослава (1227-1234), који се сматра првим српским владарем који је ковао сопствени новац. Новац су све до пада Деспотовине, 1459. године, наставили да кују готово сви српски владари, и то широм територије српске средњовековне државе, у ковницама које су се налазиле у близини бројних рудника сребра као што су Брсково, Рудник, Ново Брдо, Сребрница, Трепча и други.

Тај новац звао се динар и представља једно од најбитнијих обележја самосталности и државности српске државе у средњем веку. Бројност, разноврсност и лепота тог новца, сходно врхунцу моћи средњовековне Србије, долазе до изражаја у ковању највећег српског владара, краља (1331-1346), а потом цара (1346-1355) Душана, када српска држава обимом монетарне продукције превазилази суседне земље тога времена.

Услед губитка самосталности српске државе, све до половине XИX века у употреби је био велики број различитих монета страних држава. У периоду турске превласти, на територији данашње Србије радило је неколико ковница турског новца, Ново Брдо, Кучајна и Београд. Назив последње врсте турског сребрног новца - пара - присутан је и данас као назив стотог дела српског динара.

Економисти праве разлику између новца и националне валуте и она се састоји у начину њиховог настанка. Новац је настао спонтано из економских процеса, а национална валута законом из суверене политичке власти. Због тога су сви освајачи и владари када су успостављали власт на одређеној територији одмах уводили и своју монету. Пошто закон националној валути даје право да игра улогу новца на одређеној државној територији, од момента њеног настанка, све што важи за новац, важи и за националну монету и обрнуто. У почетку су разне врсте робе играле улогу новца, па је зато вредност новца била једнака вредности коју је изабрана новчана роба имала у размени.

Држава може по свом сувереном праву да мења вредност националне валуте када то жели, али национална валута остаје иста правна јединица вредности без обзира на промену њене економске вредности. Тако дуг од 100 динара, после девалвације остаје дуг од 100 динара. За дефинисање националне валуте вредност није релевантна, јер је она, пре свега, правна категорија. Али, често се вредност националне валуте одређује према злату.

Наставиће се