ХИТЛЕР отпочиње, те 1936. године - улогом коју игра Геринг - хипнозу Југославије. Удаљујемо се од Француске, коју стално називамо „наша стара савезница“ иако са њом нема никаквог уговора о савезу, него просто један „пакт о пријатељству“.

Француска је почела да врши наоружавање Пољске. Августа 1936. шеф француског генералштаба иде у Варшаву, а шеф пољског генералштаба у Париз, где потписује уговор, који је познат у дипломатској историји, као „Уговор Рамбује“. (У то доба, дипломатски уговори, иду уз ловове на фазане, а тако и данас, после толико година, ужаса и ратова)

Занимљиво је да је план сарадње између Пољске и Француске, израдио председник Републике Чехословачке - Бенеш.

Што се тиче Југославије, њен председник владе одржава пријатељске везе са председником владе у Француској. Леон Блум је сматрао да је - иако је био социјалист, и Јеврејин - у својој политици према Хитлеру „умерен“. Стојадиновић са њим има свакојаких веза.

Што се тиче Пољске, ми смо у Варшаву послали, за посланика, човека, који је пореметио памећу и скочио кроз прозор. То је, у оно доба, била велика сензација у „Жутој кући“. (Тако се називало наше Министарство спољних послова, међу чиновницима)

Треба признати да смо ми - тојест, принц Павле и његов министар спољних послова, Стојадиновић - покушавали да се осигурамо од Немачке, не код њених сателита, у Пешти и Бечу, него у самом Берлину. Приликом посете у Аустрији, италијански министар спољних послова, гроф Ћано, пита аустријског канцелара - чији је протектор још био Мусолини: какви су односи између Аустрије и Југославије? Шушниг одговара: нормални. Новембра 9. државни секретар Шушнигов, др Гвидо Шмит, ишао је тако далеко да је био због нас забринут. Хитлер му је, каже, рекао, приликом његове посете (новембра 19), да су Југославија и Румунија, за њега, важније, него Мађарска.

(Хитлер је рекао: као одбрана од СССР. Преко тога се, код нас, прелазило ћутке)

Марковић није одржавао везе са послаником Мађарске у Берлину. Иако је то чудно, тај посланик био је Србин, ренегат, генерал Стоyаи Дме. У ствари: Димитрије Стојаковић.

Ми смо Мађарској дали низ Срба, официра и правника, који су ишли, са Мађарима, чак и против свог народа, као присталице различите идеологије. (На пример, генерал Дамјанић, командант армије против нас у револуцији 1848)


НЕМА ПОВРАТКА
ХАБЗБУРГА
Немачка те 1936. није била сасвим пристала уз Мађарску у питању ревизије версајских граница. А у питању повратка Хабзбурга, била је сасвим са нама. То се види, на пример, из циркулара немачког Министарства спољних послова, од 28. новембра, који је послат свима немачким посланствима и амбасадама. У том се циркулару каже, да је Немачка апсолутно противна рестаурацији Хабзбурга. А споразумна, у том, са свима околним државама.

Стојаковић је, као аустријски официр, после Првог светског рата, за своју отаджбину изабрао Мађарску, а не Србију, и није био у томе једини. Ја сам свог министра у Берлину саветовао да упозна тог човека.

Цинцар-Марковић је сматрао да то није потребно. Сматрао је да је то задатак наших у Пешти.

Ми смо дочекали напад Мађарске, уз Хитлера, на нас, са једним послаником у Пешти, који је био, очигледно, већ „га-га“. А чија је жена била Аустријанка. (Бивша играчица, кажу, из орфеума, Ронахера, у Бечу) Што се тиче Стојаковића, његове везе са Немачком довеле су га, после, на положај последњег председника мађарске владе, а кад су Руси ушли у Мађарску: на вешала.

Завршио је као и генерал Дамјанић 1848.

Ја сам свом министру саветовао да би требало да одржава контакт са послаником Мађарске у Берлину - не зато што је то био Србин, ренегат - него зато, што је наша земља имала ВИТАЛНИ интерес у политици мађарског ревизионизма, код Хитлера.

Аустријски државни секретар, Шмит, био је толико забринут, те године, да је, приликом своје посете у Немачкој, ставио немачком министру спољних послова, отворено питање: да ли је тачно да између Немачке и Југославије постоји, у том питању, споразум, ВОЈНЕ врсте.

Добио је одговор од барона Нојрата, немачког министра иностраних послова, да то НИЈЕ тачно, али да је тачно да су односи са нама, економске и политичке природе, добри и да постоји нада да ће убудуће бити и бољи.

Као што је познато, наш министар спољних послова, и његов наредбодавац кнез Павле, отпочели су били, те године, политику наслона на Италију, и лавирања, између Хитлера и Мусолинија.

Кад је Стојадиновић отпочео нашу НОВУ политику, према Мусолинију, Енглези и Италијани припремали су свој споразум, који се спремао 1936., а који је потписан, јануара 2., идуће године. Добио је, као што је познато, назив: „джентлменски споразум“.

Очигледно је да, ни Стојадиновић, ни кнез Павле, нису хтели да буду мањи „джентлмени“ од Енглеза.

Италија је била узела Абисинију, и поред санкција, које је и наша земља припремила и примењивала. Цар Хаиле Селасије је узалуд изишао и пред Лигу народа. Африканац је завршио свој говор пред Лигом, на адресу Енглеске и Француске, са овим речима: „Бог и историја неће заборавити вашу пресуду“.

Није чудо што је Мусолини, у свом говору (новембра 1), Лигу народа назвао „олупином“, а за, такозвани джентлменски споразум са Енглеском, рекао да „одговара психологији фашистичке Италије“ и да је „конгенијалан ТЕМПЕРАМЕНТУ Енглеза“.

После Другог светског рата, стално се брбља о ратним злочинцима.

Нико не ставља питање: има ли и злочинаца пацифиста?

(Наставиће се)