ТРИДЕСЕТИХ година је, преко Београда, у Врњачку Бању стигао и писац Максим Горки (1868-1936). Дошао је да на бањским изворима тражи лека својој бољци. У кореспонденцији славног писца сачувано је и једно писмо које је из Бање упутио пријатељу Алексеју Ивановичу Бабочкину:

„Ово је наша земља. Толико је слична Русији да ми изгледа као да сам са севера, из Русије, прешао у Украјину. Греје ме овде југ! На крају, овде су сви људи - ЛјУДИ! Историја ове земље корачала је само за славом! Та земља је патила, живела, преживела и остала ту, да увек буде ту! Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми. Све у нама је толико слично и толико исто, да ја нисам способан да нађем разлику. Исто толико су широки као и ми и исто толико велики као и ми. Сећам се да је једном Лењин рекао да је то једини народ који зна да се бори и који хоће да се бори за своју слободу...

Питаш ме како проводим време. Испричаћу ти мало необичну причу. Овде постоји једна планина, која се зове Гоч. По руски, то би значило „барабан“. Међутим, ја се не слажем са тиме. По мени, Гоч није „барабан“, него више личи на јежа. Али је толико привлачан да свако јутро устајем и идем да га погледам. Волим то брдо и мир који налазим у њему.

ЈЕДАН од највећих оперских уметника овог века Фјодор Иванович Шаљапин (1873-1938), незаборавни тумач Бориса Годунова, Дон Кихота и Ивана Грозног, дошао је у Београд у октобру 1935. године. Један савременик овако је описао Шаљапинов долазак на београдску железничку станицу:

„Стајао је на прозору вагона - људескара у капуту са дугим шалом око врата, а на глави шешир великог обода. Док су обожаваоци викали 'Живео Шаљапин'! - изашао је из вагона спаваћих кола као цар са својом свитом, био засут цвећем; падали су жарки пољупци дама и оних из концертне агенције, као и делегације Народног позоришта...“

Одсео је у хотелу „Српски краљ“, код Калемегдана, једном од најлуксузнијих и најинтимнијих београдских хотела. Београдски новинар Лола Димитријевић га је овако описао:

„Памтим да је Шаљапин за доручак пио белу кафу коју са дијеталним хлебом, а у њу је стављао сахарин уместо шећера. Запазио сам Шаљапинове пуне прсте искићене брилијантским прстењем, смарагдним камењем... Тада је певао главну улогу у Дон Кихоту. После представе одвели смо Шаљапина на вечеру у кафану „Два јелена“.

ГОДИНЕ 1936, у рано пролеће, у Београд је дошла енглеска списатељица Ребека Вест (1892-1983), романсијерка, која ће заволети Југославију, Београд и Србију и написати веома запажену књигу „Црно јагње и сиви соко“, коју ће најпре објавити 1941. године у Нјујорку, а потом 1942. у Лондону.

Ребека Вест је по доласку у Београд одржала предавање о савременој енглеској књижевности, а била је и гост на вечери српског ПЕН-клуба. Ево њених описа Београда и Србије, у коју ће долазити у више наврата:

„Прејели смо се за ручак, што у Београду лако пређе у навику ако је човек довољно издржљив да може поднети сељачку храну која је луксузно припремљена захваљујући урбаном расипништву намирницама и турској традицији финих и јаких зачина. Супе, сосови и јела са пиринчем овде нису ништа слабији од најбољих које сам пробала.

Прича се да је Београд центар европске шпијунаже. Ови Југословени као да никада нису боловали нити патили у животу. А чини се да би требало бити обрнуто ако узмемо у обзир све историјске чиниоце. Јер сви Југословени преко четрдесет година морали су доживети најстрашније ратне недаће, а сви млади морали су у детињству доживети такву оскудицу и опасности какве никад нису угрозиле француску, енглеску или немачку децу...

Ребека Вест говори о Београду и овако:

„Донедавно био је балканско село. Имао је свој карактер у којем се огледала спремност на отпор, одлучност да се опстане, као и мученичка оскудица. Било је то свето балканско село. Брег на којем стоји посвећен је крвљу људи који су умрли захтевајући само живот, на који имају право. Модерни Београд је прошарао тај брег улицама које су на другим местима много боље направљене...

Али ни у једном од тих великих градова (Лондон, Париз или Нјујорк) нисам видела да се полако отварају хотелска врата кроз која без журбе и смирено улази сељак са црним јагњетом у наручју. Нашао је место поред пулта где се продавала Правда и Политика, Цонтинентал Даилy Маил, Парис Соир, Неw Yорк Хералд Трибуне. Био је то лепо грађен младић, равне плаве косе, високих јагодица и јасног погледа. На себи је имао грађанско одело, али и кожух и црну шубару, и кожне опанке са савијеним кљуновима. На куповној кошуљи видео се вез који је додала његова мајка. Гледао је око себе као да некога тражи. Два пута је отишао до врата бара загледајући лица оних здепастих малих људи, по чему је било јасно да је чекао неког из њиховог круга“.

Нјен водич по Србији и по Београду био је писац и новинар изузетног духа - Станислав Винавер, кога ће у својим мемоарима и кореспонденцији задржати у најбољем сећању. Обићи ће Тополу, Шумадију целу, а онда Фрушку гору, Нови Сад, биће и на Косову и описаће ту колевку српства са љубављу и добром намером.


ВЕСЕЛИ И ЗДРАВИ ЛЈУДИ

РЕБЕКА Вест: У југословенским селима човек се може поуздати у снагу сељака и предвидљивост њиховог понашања. Ови људи у хотелским ресторанима нису били уједињени прихватањем било које заједничке форме. То им је давало чудан и загонетан карактер дивљих животиња. Лав и лавица који су пили воду у потоку на Калемегдану нису по својим чувствима и мисли били ништа даље једно другом него што су ови весели и здрави људи...“

(Наставиће се)