СРБИЈА и српске земље одвајкада су биле изазовне за знатижељне путнике. Из света, са разних страна, римских и византијских, стизали су освајачи, али и пустолови које су привлачили предели и људи, догађаји и збивања. Многи од њих су остављали трагове о своме боравку у облику записа, успомена и сећања - све до наших дана.

Тако је, у лето 1905, у Каћ, село надомак Новог Сада, стигао Алберт Ајнштајна, један од највећих физичара свих времена. А са њим и супруга, математичарка Милева Марић, и њихов 14-годишњи син.

У монографији проф. Десанке Ђурић-Трбуховић “У сенци Алберта Ајнштајна”, тај њихов боравак овако је описан:

"У кући Марићевих су свечано дочекани и ту су поваздан долазили рођаци и познаници да поздраве Милеву и виде њеног мужа и сина. Алберт се понашао природно и лежерно, носио је свог сина на леђима по Новом Саду. Разговори су били живи, само Милевина мајка није могла да се споразумева са зетом, јер није говорила ниједан страни језик..."

Творац теорије релативитета био је неколико пута у Новом Саду. Био је и у Београду, а у поменутој књизи је Ајнштајнов боравак, 1907. године, на основу сведочења савременика, једноставно приказан:

"Имао је дугачку неуредну косу, радостан и насмејан, носио је сина на рамену по новосадским улицама. То је бунило новосадску средину, која је ценила само конвенционалан ред и устаљену учтивост, од чега је он целом својом појавом одступао, па су га назвали 'онај шашави Марићев зет'... Студенти су се окупљали око његовог стола у кафани 'Ержебет Кираљи', где је волео да долази..."

У Београд је 1911, лађом из Беча, стигао млади архитекта Шарл Жанере, у свету уметности и културе познат под именом Ле Корбизје (1886-1965), рођени Швајцарац, натурализовани Француз. Имао је двадесетак и нешто година и, на своме путу на исток, пропутовао је нашим крајевима.

Тада је у дневник записао:

"У ноћи најављен је Београд. Неизвестан град, сто пута више него Будимпешта. Врата Оријента, како смо га замишљали, у којем ври шаролики живот, пун официра који блистају, нагиздани са кићанкама, у лакованим чизмама. Град подругљив, још горе: град непристојан, прљав, растројен. Положај за дивљење...

Настављамо пешке и на двоколицама. Идеална српска природа. Путеви одишу камилицом. Жита се таласају равницом и затим, на високим равнима, бескрајне културе кукуруза на љубичастом црнилу земље оцртавају арабеску која се разлива, немарна и пуна замора... Задржали смо се у Неготину, у дворишту кафане, ограђеном белим зидовима покривеним чардаклијом... Тридесетак грађана мале изгубљене вароши свадбује у досадном миру. Цигани су ту. Они свирају и певају."

ЗАНИМЛЈИВА је прича о боравку у Београду, у лето 1911, а и касније, у време балканских ратова и Првог светског рата, руског писца и новинара Василија Васје Јанчевецког (1874-1954), у свету познатог по роману “Джингис-кан”, који је преведен на 50 светских језика. В. Јан (како се потписивао) био је у служби начелника Закаспијске области (данас Туркменија) генерал-лајтнанта Дејана Јовановића Суботича (1850-1921), Србина по рођењу (отац му је био Јован Суботић, песник и политичар, адвокат, уредник Летописа Матице српске у Пешти).

Успео је да задобије наклоност генерала са којим је (обично на коњу) одлазио и у пустињу Кара Кум, у Персију, а стизали су и до граница Индије. Касније ће се Василије Јанчевецки посветити новинарству и уређивати лист “Русија у Петрограду”. У редакцији тог листа он ће упознати и младу лепу коректорку Олгу Петровну Виноградову, са којом ће добити сина Михаила...

Василије и Олга били су у Београду на Десетом конгресу новинара словенских земаља. Одсели су у хотелу "Москва", обилазили град фијакером, Топчидер, Кошутњак... Разговарали са популарним писцем Браниславом Нушићем...

Наредних година Јанчевецки ће чешће боравити на Балкану, као извештач са бојишта. Први светски рат га затиче са сином и кћерком из првог брака у Букурешту... Нјегова друга жена Олга Јанчевецка, потоња веома популарна певачица у Београду и Југославији, била је на Криму, где ће се 1920. године укрцати на пароброд и отићи за Константинопољ, и даље до Котора, до Југославије, где ће се заувек настанити...

У меЂувремену њен муж ће се, у пролеће 1918. године, вратити у Русију. Породица је растурена, нико ни за кога не зна где је; Олга Јанчевецка ће тек после неколико деценија сазнати да јој је муж жив, да јој је син жив... А у Москву је одлазила у више наврата (1970-1973), како је забележио њен син Михаил, који ју је обилазио све до њене смрти 1978.


НЕ ВЕРУЈЕ МЕДИЦИНИ

У једном од кафанских разговора, Ајнштајн је казао:

"Ја више не верујем ни лекарима, ни медицини, ни било чему, јер они су против алкохола. Србин пије од рођења, па до смрти; како се роди, како расте, кад путује, кад се жени, кад се сахрањује, па ипак су Срби генијална нација. Ја их тако ценим према мојој жени..."


НАРУДЖБЕНИЦА

Књига "Славни гости Србије 20. века" по цени од 902 динара може да се наручи на бројеве телефона 011/36-444-52, 36-310-49 или на мејл претплата@сигласник.цом

Наставиће се