ИЗ бројних беседа црногорског господара просто врца љубав према Немањићима, а Косово му је била и вечна рана и стални политички циљ. Баш, некако, као да је живео у ово наше време!

После деценија патње и сталних борби, почетак 20. века донео је Црној Гори награду за истрајност и храброст. Проширила се чак "онам, онамо" - како је певао краљ Никола - до стонога Призрена!

Освојила је, претходно, и Скадар којег је црногорска војска напустила као, данашњим речником речено, "компензацију" за северне српске земље и крајеве припојене Црној Гори договором великих сила.

Инспирисан косовским заветом, али и сопственим успесима на бојном пољу, којима је допринео ослобођењу Косова и Метохије, говорио је у новембру 1913. године, обележавајући стогодишњицу рођења владике Рада Петровића Нјегоша:

- Наш му се добри српски народ дивно одазвао. Косово, рану његовог великог срца, му је излијечио.

Фатални косовски бој био је краљу-песнику и иначе извор сталне инспирације. "Косово је Црну Гору населило јунацима/рањенијем и славнијем преживјелим остацима", певао је, преносећи завештање предака да косовски пораз мора бити освећен.

Национална девиза "Освета Косова", међутим, није била ни тада митоманија или заблуда предака како је иначе третирају савремени теоретичари милитантног антисрпства у Црној Гори. Под том девизом подразумевала се истрајна тежња цетињских митрополита и свих господара Црне Горе из династије Петровић да се, када историјске околности буду повољне, простори Косова и Метохије, Херцеговине и Рашке области ослободе од дуготрајне турске окупације и присаједине Црној Гори. Циљ је, без сумње, био амбициозан у односу на скромне могућности црногорске државе и војске, али је управо за време владавине краља Николе остварен, барем делимично.

Сан минулих поколења постао је стварност када су здружене армије Србије и Црне Горе 520 година после судбоносног косовског боја протерале окупаторе. Круна ратних напора био је, 17. октобра 1912. године, улазак Источног одреда црногорске војске, под командом бригадира Јанка Вукотића у Пећ.

У победоносном жару после балканских ратова краљ је, изгледало је, био надомак испуњења својих снова о државно-правном уједињењу Срба.

Из угла данашњих тобожњих бораца за грађанско друштво могло би се, чак, рећи да је показивао нескривене "великосрпске територијалне претензије", за које се борио, између осталог, и оружјем.

- Част тог оружја високо остаје - говорио је 25. априла 1913. у Народној скупштини на Цетињу. - То је оружје, удружено с оружјем браће из Србије, ослободило Српство од Турака, од мора до Дунава. Наши су барјаци пободени на међи Санджака и Босне, у Пљевљима, Бијелом Пољу, Беранама, Плаву, Гусињу, Рожају, Пећи, Ђаковици, на доглед стона Призрена. Обновљена и уређена, наша домовина прољепшала се и биће срећна и богата, а дух унутрашње слоге и љубави учиниће је јаком и способном за нова национална предузећа!

Ни слутио није, сигурно, црногорски краљ да сурове игре великих сила и точак историје неће дозволити Црној Гори и Србији да дуже уживају у мирнодопском просперитету и крену у "нова национална предузећа."

Само годину дана касније, наступила је епоха још већег, можда највећег страдања Срба у историји.

Од Видовдана 1914. када је Гаврило Принцип у Сарајеву убио аустроугарског престолонаследника Фердинанда почело је беспримерно страдање српског народа, а Црна Гора је после само три године изгубила управу над Метохијом.


ХИМНА “ОНАМ, ОНАМО”

Патриотски спев "Онам, онамо!" из пера краља Никола, објављен 1867. истовремено у Црној Гори и Војводини, дуже од столећа био је незванична химна, не само црногорска већ и свесрпска. Музички је ова песма обрађена у више верзија, а због садржаја - неке врсте српског националног програма преточеног у стихове - прозвана је "Српском Марсељезом".

У окупираним српским крајевима ова песма је била забрањена. Тако се српска омладина из Сарајева у телеграму из 1986. пожалила књазу Николи:

- Твоје "Онам, онамо!" забрањује се овамо...

Наставиће се


Ширење Црне Горе до 1913. године