ЗВОНЈЕНЈЕ звона на Цетињском манастиру после богослужења и испаљивање 21 топовског зрна били су 15. августа 1910. знак за свеопште народно весеље.

Црна Гора је тог дана добила првог и (барем до сада) јединог краља: књаз Никола Петровић, “цар јунака”, крунисао је своју педесетогодишњу владавину маленом али јуначком земљом. Постао је краљ Никола И, а црногорска држава наследна краљевина.

Дан пре, Цетиње је добило градску електричну расвету. На свим прилазима вароши постављени су славолуци, улице су украшене цвећем и заставама, а ка Књажевом двору, реновираном за ову прилику, хитале су поворке принчева и принцеза, делегације и војсковође из Аустро-Угарске, Италије, Енглеске, Русије...

Тродневну свечаност крунисања увеличали су бугарски краљ Фердинанд са сином Борисом, италијански краљ Виктор Емануел са краљицом Јеленом, књаз Франц Јосиф Батенберг са супругом књагином Аном, грчки престолонаследник Константин, руски књажеви Петар и Никола Николајевич са супругама великим књагињама Милицом и Анастасијом (Станом), па краљевић Александар, наследник краља Србије Петра Караћорђевића. Поруке и дарове послали су султан Абдул Хамид, краљица Грчке и Белгије, румунски краљ Карол...

Сам Никола Петровић највише се обрадовао скупоценој, златној маршалској палици, којом га је руски цар Никола Други произвео у фелдмаршала руске војске, па је и на пријемима на дан крунисања носио руску униформу.

Цетиње је половином августа 1910. било, дакле, центар Европе. Политичке, али и монденске. Под Орлов крш слиле су се чете новинара и фотографа, а вести и романтичне репортаже о свечаности у егзотичној државици на Јадрану објавиле су све значајније новине и магазини у свету.

- Сви су се сложили у томе - писала је новосадска “Застава” - да је вођа црногорских соколова силна личност, богата државничким искуством, верна словенским традицијама, личност искусна као политичар и господар који се испољава час као владалац, час као војсковођа, а час као дипломата.

Крунисању је претходила молба председника Народне скупштине Црне Горе Марка Ђукановића књазу да себе прогласи за краља а Црну Гору за краљевину. Тиме ће, образложено је, бити “оживљено достојанство старе класичне српске државе која је истрајала, усамљена, кроз векове” и “сачувана последња искра слободе балканских народа”.

Будући краљ је одмах одобрио предлог народних представника. “На то ме је”, казао је, “гонило и историјско право његове проширене државе и њене сопствене заслуге”.

- Тврдо сам убијеђен да ће све велике силе са благовољењем поздравити поред једне краљевине у српском Подунављу и ову другу, у српском Приморју, као једну залогу више за културни напредак и мир на овој граници Истока и Запада, а Словенство и сви Срби као једно више јемство за опстанак и бољу будућност српскога племена - рекао је тада књаз Никола.

Круна на глави Николе Петровића била је, без сумње, плод чињенице да је он био у “државничком” смислу најуспешнији владар у историји малене Црне Горе. Овенчан личном славом, у ослободилачком рату од 1876. до 1878. године, учинио је своју државу већом него што је икада била: на Берлинском конгресу Црној Гори је признато проширење за преко 5.000 квадратних километара! Немерљиве су и његове заслуге у модернизацији, дипломатији, увођењу институција, развоју привреде и другим предусловима да “нахије и седам брда” постану права, у Европи цењена држава.

Али, тог лета 1910. није црногорски господар, сигурно, могао ни слутити да ће шест година година касније, док је под налетима аустругарске војске падао Ловћен, али и у време када се већ припремала фамозна Подгоричка скупштина чијим одлукама је Црна Гора уједињена са Србијом, напустити Цетиње - да се жив не врати.

Умро је у Француској, у Кап Антибу, надомак Нице, 16. фебруара/2.марта 1921. Остало је записано да је на самртном часу изустио поруку:

- Нека Бог благослови и помогне моје несрећне Црногорце!


ШКОЛОВАН У ПАРИЗУ

Још као дечак будући краљ је школован у иностранству. Најпре у Трсту, где је, жалио се, био “на муци од науке и учитеља”.

- Све се навали на мене сиромаха - записао је Никола.

- Прави пакао, школа дневно 10-11 ура, талијански учитељ, репетитор, учитељ танцовања, учитељ рисовања и свака напаст!

У јануару 1856. “малог Никицу” како су га на Цетињу звали, упутили су у Париз. Четири године у лицеју отвориле су му свет страних језика и светских књижевних класика. И на “утакмицама” је, записао је, “вазда био први”: у трку, скоку, бацању камена, гађања “у нишан”... Опште образовање и спортски карактер касније су, уз природну проницљивост и борбени дух формирале личност која је по много чему била предодређена за вођу.


КРАЛЈ БЕЗ КРУНЕ

Никола Петровић никада није имао “класичну” краљевску круну.

Уместо тог одличја носио је црногорску капу са златним владарским грбом са иницијалима књаза Данила, првог световног владара из лозе Петровића. Грб је био уоквирен са више од сто брилијаната.

Наставиће се