Хрвати су 13. августа 1995. фанатично поверовали у своју војничку моћ јер им је успело да сруше мит о српској ратничкој непобедивости. Све се то догодило за неколико дана, а трајаће вековима. Сумња у сву ову “повијесну збиљу” казниће се као национална издаја. Бруталност којом хрватски народ испраћа прогнане Србе из њихове домовине, свеобухватност те слепе мржње, сведочи о општој жељи да се “коначно реши” српско питање. Туђманова Хрватска испунила је “повијесни” сан Хрвата, а већ сутра поставиће и нове захтеве за утврђивање њених историјских граница. Без обзира на њихову имагинарност, оне ће живети и као сан и идеал свих правих Хрвата. А дотле колоне митраљираних и гранатираних Срба враћаће се на давно напуштена огњишта.
Преостала шака јадника који су остали у Хрватској претопиће се већ у првој генерацији у добре Хрвате. И као сви конвертити, даће општој хрватској мржњи свој допринос. Можда ће у подсвести ове мржње тињати и очај што су морали да почине такву издају. Поновиће се, дакле, све оно што је већ одавно познато код наших муслимана. И историја Хрвата пуна је оваквих примера. То се дешава као остатак збивања из средњег века. Све је повезано са конституисањем модерне националне свести на Балкану.
УЗАЛУД ме Венингер теши да ће уједињена Европа бити сила која ће се одбранити од америчког притиска. Европа је исувише инфицирана својим националним проблемима и потпуно различитом поделом економске моћи. Не верујем да ће моћна Немачка уопште дозволити да са њом равноправно разговара и да јој соли памет Данска, Белгија или сиромашна Мађарска. Сан о уједињеној Европи, у којој ће владати национални дух заједништва, ослобођен власти сопствене историје, заиста је величанствен, али је нереалан. Тај сан свакодневно разара неједнаки економски и културни развој појединих народа Европе. То су различитости које битно утичу на стварање друштвене свести. Велика је заблуда да се оне могу савладати до степена на којем више неће представљати опасност. И на примеру нашег народа добро видим какве су му ране нанеле те разлике, до којих је морало доћи услед живљења у другачијим цивилизацијским зонама, од средњоевропске, медитеранске до старобалканске. Отуда није неки проблем да се једно лабаво јединство још више олабави или сасвим расточи. Српски народ још није ни духовно, а камоли политички уједињен. Најзад, то јединство спречава немање осмишљеног плана, на основу којег се оно спроводи. Недостатак таквог плана са посебном тежином осећа се у посткомунистичко време у којем је деформисано свако озбиљније национално осећање.
Срушени су стари ослонци, а нови су се показали као преслаби за нова, савремена искушења која нам прете чак и силаском са историјске позорнице. Треба само анализовати са каквом је прецизношћу нови поредак систематски потискивао српски народ. Са каквом се дијаболичном вештином тај народ свету приказао као народ који није дорастао да живи у цивилизацијским заједницама, који је неуклопљив у међународно признате норме, који је био и остао варварин и зато представља опасност коју треба отклонити. Успешно су нас одвојили и од некадашњих пријатеља, уколико смо такве уопште имали. Када се једном створи негативна слика, лако је даље понижавати и вређати српски народ, који је у данашњем свету без икакве заштите.
ИЗДАЛИ су нас чак и Јевреји са којима смо заједно марширали на губилиште Другог светског рата. И они су на отварање Музеја холокауста у Вашингтону позвали Туђмана, а искључили нас, над којима је извршен исти геноцид као и над њима. Има ли већег доказа о монструозном лику данашњег света, већег сведочанства о моралном паду? Овакви поступци јасно осветљавају крај једног света и почетак нове ере легализованог државног терора, уортачене мафије и древне хипокризије однеговане у оним организацијама које се брину о спасу наших грешних душа. Амин! (13. август 1995

Гангстери настављају бомбардовање. Јутрос у 6 часова НАТО је привремено суспендовао нападе. Чека се исход преговора. Све се дешава у сенци ескадрила које спремно чекају у базама у јужној Италији. Као да видим те младе пилоте како у међувремену пишу писма својим родитељима и девојкама, како у групама луњају по италијанским градићима изазивајући дивљење код млађарије. Видим их у провинцијским дискоклубовима како ђускају са локалним лепотицама, које изводе у посластичарнице и биоскоп. А цела та идила одвија се док чекају да им неки кржљави Вили Клас, који се једва извукао из своје корупционашке афере, нареди да полете и да наставе да убијају. Све је предвиђено у том ђавољем сценарију, смишљеном у лавиринтима Пентагона, а порученом у ко зна каквим круговима у којима се кроје људске судбине. Ово аперсонално убијање олакшава посао убицама јер се они никада неће срести са својим жртвама. Неће то учинити чак ни онако како су то морали да учине СС джелати у концентрационим логорима.
Модерне убице добиле су велику привилегију да не морају да гледају у очи онима које ће убити. Дечаци ће се једнога дана вратити кући, где ће их славити као хероје. Они ће временом стећи привилегију да поносно марширају на парадама ратних ветерана које предводе љупке мажореткиње. И ко још сме да посумња да ли је дозвољено убијати непријатеље наше демократске домовине, оне који дрско пркосе нашем новом поретку, којим ћемо принудно усрећивати све народе света? И тако, нашем јадном народу је суђено да се борећи се за свој голи опстанак супротстави том набујалом таласу демократије, који прети да га поклопи и потопи. Доиста, имаће генерал Младић много разлога да себе сматра великим војсковођом, чак већим од Наполеона. Јер, овога су некада поразили само Пруси, Енглези и Руси, а њега цео свет. Чак ће и Вили Клас, као генерални секретар НАТО, имати осећање надмоћи над свим тим шарено маскираним и накинђуреним генералима, којима он као цивил може да наређује. Опиће га моћ још више и слађе него да диригује ”Ероику” на концерту у Ковент Гардену, што је одувек била његова потајна жеља.

КРИВАЦ РАЗАПЕТ

Европски интелектуалци покорно ћуте и заборављају свој део кривице због саучесништва у тој крвавој игри. Ћути и радничка класа и сама засићена сопственим митом у име којег су пале толике жртве. Ћуте њихови синдикати, већ одавно инструментализовани органи владајућих гарнитура. Све се уротило да свет отћути мартиријум једног народа у срцу Европе. Да се тај злочин лакше и безболно поднесе, потрудили су се новинари и коментатори телевизијских станица којима је успело да Србе представе као највећа чудовишта ХХ века, као срамоту и ругло савремене цивилизације. А када то лагање успе, сви даљи кораци представљаће само рутину. Важно је да је кривац пронађен и разапет на крст, уз бурно одобравање свих нових верника телевизије и новина. (2.септембар 1995)
Наставиће се