ПРВА свечаност поводом годишњице Лоркиног рођења одржана је у Гранади 5. јуна 1976. године, „у пет по подне“.
У Фуенте Вакерос, на домаку града, стигао сам у подне. Врела јара притискала је гранадинско поље преко којег води пут у Лоркино родно село, удаљено од вароши двадесетак километара. Позади остаје Гранада, лепа и бела као сва андалужанска насеља, прислоњена уз последње обронке Сијера Неваде.
На самом улазу у село, постављена је табла на којој пише:
„Фуенте Вакерос - родна колевка песника Федерика Гарсије Лорке.“
И табла и слова на њој одишу свежином. Мора да је све то ту постављено ових дана.
Зауставио сам се испоред кафане „Требол“, усред села. Лоркина родна кућа налази се неколико корака даље. Врело је. На улицама нема никога. Неколико паркираних аутомобила, напуштен трактор и три олињала жута пса на тротоару. То је све што се могло видети испред улаза у песникову кућу.

Мештани у чуду

НА фасади Лоркине родне куће нова спомен-плоча. Домаћин ми прича да су то урадили људи из општине пре десетак дана. Дојурили су колима, извадили спомен-таблу из гепека и заковали је на чеони зид зграде. То је прва спомен-табла коју је песник добио у Шпанији. На њој пише:
„Општина и грађани села Фуенте Вакерос, великом песнику Федерику Гарсији Лорки, слави шпанске литературе, који се родио у овој кући, чији болни губитак жале деца његовог народа.“
Вероватно у журби да би нешто за Лорку урадили пре него што то учине други, општински чиновници су на тој табли направили и граматичку грешку, па је испало да се онај „болни губитак“ односи на кућу, а не на песника.
Славни Андалужанин се родио на спрату ове скромне и у бело окречене куће. Сада у њој живи једна породица из села, која последњих месеци не може да дође себи од чуда откуд толики свет на њиховим вратима.
„Овде од тог песника није остало ништа“, каже ми љубазни домаћин Габријел и додаје: „Ми о њему, сењор, не знамо ништа, нисмо га никада видели, нисмо ништа од њега читали.“
А кад се мало прибрао, изражава још веће чуђење:
„Долазе и Јапанци! И само сликају.“
У кафани „Требол“, преко пута, опкупило се доста света. Причљиви Андалужани испијају хладно пиво и говоре о „Лоркиној фијести“, која почиње предвече.
На зиду огромна Лоркина фотографија, избледела и са траговима мува на стаклу. Испод ње, неки локални уметник крупним словима је исписао познате Лоркине стихове:
„Ако умрем,
оставите прозор отворен.“

Скидај слику

КОНОБАР Маноло, један од двојице власника кафане, цигански црнпураст и кочоперан, прича да су му тај Лоркин портрет и стихови испод њега у протеклим годинама задавали доста муке.
„Али, сењор“, каже Маноло и снажно се удара шаком по грудима, „Лорка је остао ту где га сада видите. Ако не верујете, погледајте...“
И скиде човек са зида Лоркину слику, а испод ње остаде бео квадрат зида, што је знак да она ту стоји бар од последњег кречења.
„Кад сам први пут ставио Лорку на зид“, каже Маноло, „већ сутрадан стигоше двојица из ‘Цивилне гарде’. Прислонили се уз шанк, наручили пиво, гледају по кафани и кажу:
- А ко је теби, курвин сине, дозволио да овог ‘мрику’ (педера, примедба аутора), окачиш о зид?
- Нико - кажем ја, а видим да је ђаво однео шалу.
- Е, па онда скидај - кажу они.“
„Обришем ја лепо руке, скинем слику и однесем је иза шанка, а после када је њихов ауто замакао преко гранадинског поља, ја Лорку поново на зид. И частим целу кафану пивом. После они опет дођу, а ја слику иза шанка. И тако годинама. Они скину, а ја вратим... Сада, срећом, нема више скидања.“
Сељани Фуенте Вакероса, који су деценијама ћутали, сада су се одједном сетили да је њихово село „колевка“ славног песника, па се сада сви утркују да дају свој допринос његовом „ускрснућу“, мада никоме није јасно да ли ће власти дозволити да се пронађе песников гроб и да се он, коначно, сахрани како треба и да добије хришћанско обележје изнад своје вечите куће.
„Још ћемо ми то чекати“, каже ми песник и Лоркин друг Рафаел Алберти. „Биће потребно много времена да Шпанија ископа и сакупи кости своје деце, кости које су растурене и затурене по целој земљи, и бар на пола света. Биће то мучан посао за некрофиле. Али, прво треба сачекати да се Франко охлади...“

А ФЕДЕРИКА - НЕМА
ЧУВЕНИ шпански композитор светског гласа Мануел Фаља живео је у време Лоркине смрти у Гранади. Затворен у својој кући, скоро да није излазио на улице, којима је већ почела да тече крв.
Када су му 19. августа јавили да је пре три дана ухапшен песник Лорка, Фаља је знао да то не слути на добро. Узео је штап и ломним корацима кренуо ка локалном штабу Фаланге, где су га ценили, мада он није делио њихове идеје.
Кад је ушао у зграду сви су били узбуђени и зачуђени.
„Шта је са Лорком?“, запитао је композитор.
Локални шеф Фаланге је рекао да не зна, да је то у надлежности команданта места Валдеса, али да ће се одмах распитати. После десетак минута фалангиста се вратио.
„Касно сте стигли, маестро, Лорка је прошле ноћи стрељан...“
Утучен и сломљен, Фаља је устао и тихим корацима се запутио у град. Стигао је у кућу Лоркиних. Они нису ништа знали о кобној судбини песника. И били су толико уверени да ће се он сваког часа појавити, да Фаља није имао снаге да им каже шта се збило, да га узалуд чекају.
(Наставиће се)