ПРОФЕСОР етнологије на Београдском универзитету, академик др Јован Ердељановић у својој студији “Постанак племена Пипера”, једног од пет племена које изводе своје порекло од Немањића, дао је преглед свих предања о пореклу племена која своју старину вежу за Немањиће.
Пошто је утврдио да је племенско име Пипери од надимка Пипер, Пиперко, који означава малог и хитрог човека, др Ердељановић понавља стару причу о браћи Пипу, Озру, Васу... од којих су постала нека српска и арбанашка племена.
Остала је дилема одакле су браћа кренула. “Једни кажу да су били из Старе Србије - од Шар-планине или из Дукађина (Пећка нахија). По другима су били из Херцеговине, а у Катунској нахији су ми казивали да су из Босне.”
У племену Братоножићи одржано је предање о претку Братоногу да је од унука деспота Ђурђа Бранковића, а по другом да је био брат оне тројице од којих су Васојевићи, Озринићи и Пипери.
Зна се да је Стеван Лазаревић, пошто није имао сина, одредио за наследника сестрића Ђурђа Бранковића. Тада су хроничари почели да изводе порекло Бранковића од Немањића, и то од Вукана, сина Немањиног, од којега је и Лазарева Милица, баба деспота Ђурђа Смедеревца.
Кад се пажљиво размотре сва сабрана народна предања о пореклу динарских племена, јасно се издвајају четири племенске и братственичке формације чијег је претка родила или одива Немањића или кћер одиве Немањића.
Као посебно племе сматрају се Никшићи, а три су саставни делови других племенских области - Копривице на Бањанима, Мрњавчевићи у Кучима и Косовчићи у Дробњацима под Дурмитором. Никшићима је матица Никшићка жупа у Старој Херцеговини. Иако је племе расељавано и преко Санджака, по свој Шумадији и по свој Босни и на тромеђи северне Далмације, Босне и Лике, сачувала се свест о племенској заједници и оданост племенској слави светом Луки.
Податке о старини племена Никшића записали су књижевници Сима Милутиновић Сарајлија, Вук Караджић, Деметер Тирол, архимандрит Нићифор Дучић, Атанасије Пејатовић, Радоје Ускоковић и Андрија Лубурић. Из њихових записа јасно се види везаност племена за Немањиће.
Песник Симо Милутиновић Сарајлија, од Роваца, огранка никшићког племена, памти да су његовог оца Милутина дали на ћурчијски занат хаджи Јовану Селаку у Сарајево.
Кад га је предао старац Драгутин, брат песниковог прадеде, уручио је и породични аманет да се одржавају Немањића имена: Симеун, Милутин и Драгутин.
“Ово сам ти, Хаджо, предао аманет Божји, а сада ћу ти још изручити аманет мојих родитеља, који је како и Божји, барем једноме мени, а уздам се и теби побожнику и књижевнику, када су они већ у гробу, тамо негђе поближе Бога. Један завет имамо ми, наша кућа, од искона светом Симеуну, да му име његово вазда у нашему роду хранимо и надиевамо.
Пак имадем и други завет од моје старине, што нам је прабаба Дробњака учинила и оставила, кад се дома у свој род вратила са двоје близнади Драгутином и Милутином из некакве Будимље, ђе јој је муж њен био првим дворанином у краља Драгутина, који је ту живео сам себи, пошто је млађему брату Милутину царство, круну и господство уступио. Та наша прабаба надену близанцима окруњене браће са заветом да се та имена у њену породу и племену најпре надевају и чувају.
Милутин ми је сада у тринаестој години, а кад одрасте да о себи ради и живи, а ти му кажи насамо све ово што сам сада ја теби, нека и он, ако га Бог поживи, стари завет наш зна и држи га толико тврдо и верно, колико је рад имати среће и милости Божје у своме животу”.
(Наставиће се)