СНАЖНА азијска најезда изазвала је кретања становништва на Балканском полуострву, а тиме и велике етнографске поремећаје. Поред осталог, прекинула је упоредан развитак писмености код нашег народа са осталим европским народима и оставила траг на свеопшту просвећеност, која се стиче само писменошћу.
Зато је остало мало писаних докумената о животу у Средњем веку и то само у млетачким и дубровачким архивима, јер су наше државе с њима имале и трговачке и политичке везе. Из периода турске владавине остало је мало или скоро нимало писаних трагова. За све то време, до шумадијског устанка, остало је око 10.500 записа, које је Лј. Стојановић сабрао у зборнику “Стари српски записи и натписи” (у шест књига на 2.300 страница).
Народ је наставио да живи у сасвим другим политичким приликама. Највећи део становништва повукао се у “самотворну” балканску тврђаву, у тешко приступачне динарске урвине, како вели владика-песник Нјегош у “Горском вијенцу”:

Што утече
испред сабље турске,
Што се нешће
у ланце везати,
То се збјеже у ове планине,
Да гинемо и крв проливамо,
Да јуначки аманет чувамо,
Дивно име и свету слободу.

Враћао се народ старој праславенској патријархалности. Формирала су се племена и братства и стварале легенде о њиховим родоначелницима, потомцима изгинулих косовских хероја. То племенско формирање Јован Цвијић у свом делу “Балканско полуострво и јужнословенске земље”, овако приказује:
“У сваком племену има по неколико старих сродних родова, који чине племенско језгро. Око овог језгра су се груписали нови досељеници сасвим друкчијег порекла, образујући братство. Нови досељеници су пореклом из суседних области, поглавито из Метохије, са Косова, из Херцеговине, од Сјенице, као и из Босне и моравске Србије...”
На ово формирање динарских племена знатно је утицао страховит грађански рат у средњовековној Босни, који је беснео у последњој деценији босанске државне самосталности. Због тога се у државу Херцега Стјепана иселило 40.000 људи, предвођених са 40 верских поглавица. То је и био узрок срамном паду Босне без икаквог отпора. Исељено становништво укрстило се женидбама током столећа са Захумљанима и косовским бегунцима и тиме су се формирала динарска племена велике животне снаге и експанзивности. Међу њима је било властеле немањићког порекла (Постадоше лафи ратарима”, како вели Нјегош у “Горском вијенцу”)”.
За формирање племена и њихових братстава, неопходно је да прво настану легенде, а затим митови о њиховим родоначелницима, који воде порекло од учесника у Косовском боју. Ти митски преци су вође и племенски чувари кроз историју. Чак их и сањају пред судбоносне догађаје, као што су Озринићи, идући по вино о својој крсној слави Светом Аранђелу, пред историјско Бадње вече, сањали свог митског претка Озра.
Формирала се и “вјера Обилића са видовданском етиком, по којој је “света освета” и “ко се не освети, тај се не посвети”. Све је то изражено народним песмама, величанствене динарске дикције и лепоте.

ИЗ ПРЕДАНЈА
САБИРАЈУЋИ записана предања о прецима племена и братстава, која своју старину доводе до Немањића и њихових одива, Милан Карановић је још 1937. објавио прво издање неке врсте зборника “Динарска племена немањићког порекла”.
Циљ је био да се прошлост сачува од заборава, јер је поготово после ратова предање губило битку са новим временом.
(Наставиће се)