МИЛЕНА је најрадије писала на шпанском језику, мада су њене прве песме, а био је то циклус од пет песама, објављене на италијанском у часопису “Лјуадривио” из децембра 1934. године. Уз песме је објављен и један њен цртеж.
То су, сада већ, антологијски стихови, који најављују песника широких, космичких простора:
“Спалићемо месец
да употпунимо ноћи
да одрешимо снове
да зауставимо дах...
Стражари ноћи
с магнетским копљима
надзиру круг
Света...”
Тако су се мешале њене визије и опсесије, које су “са површине њених платна прелазиле у шапат њених стихова” (Миодраг Б. Протић).
Елегантна у стиху, нежно однегованих и рањивих емоција, а опет свевремено и трајно сугестивно, она пева да се живот брже заврши. Та елегична и трагична нота њеног певања и сликања траје од оних дечјих дана до самог краја њеног живота. А она свој живот као да је слутила и антиципирала својим сликама и песмама.
И као што постоји дијалектичко јединство између њеног живота и целокупног уметничког дела тако постоји јединство њеног сликарства и поезије. Развијорене косе на женским ликовима са слике као да се римују са расплетеним косама са хиљадама витица из њених стихова.
Упаљене светиљке на венецијанским лагунама или две уснуле птице, јесу у складу са сензуалношћу оне девојке пред решетком, као и са поремећеном жудњом оне која кроти сокола.
Све је то у сродству са структуром и надреалном визијом запаљеног месеца, који плане, изгори и одлеће као мали угљенисани лептири. А они, ти лептири као да су из стихова улетели у ону бродоломничку слику, као што је “Меланхолија”.
“Одјек детињства” је својеврсна чежња, која се у Милениној поезији понавља, као што непрекидно на њеним сликама траје туга и сета навучена као унутрашњи велови преко душе њених исликаних ликова.
Певајући о стражарима ноћи с магнетским копљима, она слути да “тој ноћи нема краја”, јер она негује неверицу која обузима интелектуалца и песника под замраченим небом Европе.
Тако Милена “усред звездане језе” види где “спава нејасна туга”, универзално осећање њене личности и њених неверних анђела.
Милена Павловић Барили је свој животни и уметнички сан непрекидно претакала из поезије на платно, као што је са платна хватала светлосне и мисаоне одсјаје и претапала их у жар поезије.
Не делеЋи њену личност и уметничко биће на песничко и сликарско, несумњиво највећи доказ њеног песничког дара јесте њено сликарство, као што је опет њена поезија најаутентичније рудно жариште њених успламтелих слика, подједнако телесна и вантелесна.
Сам занос којим су слике исликане и саме слике, као и непрекидна сетна мелодија њених стихова, све је то речит доказ да је кичицу држала рука, а слутило око аутентичног песника.
Ма колико то било опште место у биографији сваког уметника, поготово сликара који пише поезију, у случају Миленином је једино и непоновљиво. А њено похођење надреализма и поетике метафизичког био је изазов песнику који се трајно оваплотио у њеним ликовним реалностима.
Тридесетогодишња Милена са не малим признањима и похвалама које је освојила својим изложбама и објављеним стиховима, са узбурканим космосом страсти, туге и носталгије у себи, али и са дрхтајима оног номадског у ишчекивању жуђеног “америчког сна”, креће на двонедељни пут малим француским бродом.
Она је зрела и афирмисана сликарка, али у Америци као да све треба да почне испочетка.
(Наставиће се)