МИЛЕНА Павловић Барили - “Барилијева ћерка” ће на пут у Америку понети и сачувати и сећање на Бергамо и једно новембарско вече 1938. године. Те вечери је изведена опера “Медуза” Бруна Барилија, 25 година откако је написана.
“Све је било чаробно, у форми и у сржи. Препуна сала, званични представник Владе, високи функционери, високи грађански сталеж и миланска аритократија која се надмеће у тоалетама и накиту, упркос строгости времена, националне химне на почетку” - пише одушевљени хроничар описујући атмосферу премијере опере “Медуза”.
Премијери су присуствовали Бруно Барили, Даница Павловић и Милена Павловић Барили. Даница је запамтила и записала: “Те вечери смо доживели све троје свакако најјаче и најлепше тренутке у нашим животима. Успех опере, свакога чина понаособ, био је непредвидив и незамислив. Све паузе биле су испуњене силним урнебесом и клицањем. Милениног оца су силом, небројено пута, извлачили на бину... То узбуђење било је јаче од снаге наших нерава. Милена је кршила своје лепе дугачке прстиће, а мени су текле сузе, падале у крило и свака је од њих гасила сећања на по једну горку годину из мог живота. Малаксали од неке чудне среће, нико од нас троје није могао ни реч да проговори, после свршене представе.”
У дугим ноћима прекоокеанске пловидбе смењују се стрепње од онога шта је очекује, неизвесности изазова и светлосних трептаја слика и успомена из паријских дана, а нарочито јој у свест избија онај метеж са њене изложбе из 1932. године.
Промичу званице, сликари, песници, музичари. “Милена није могла да сакрије извесно узбуђење пред толиком публиком која је хвали, мада су њене искричаве очи у исто време одражавале и ону неверицу” - пише у “Ла нуова Италиа” 12. маја 1932. године.
Милена, чије “кретње, говор, црте лица подсећају на оца, а донекле и на неред у њеном атељеу”, та Милена носи у срцу, у мислима, у души ипак оно најдирљивије, оно што је о њој изрекао Жан Касу: “На њима (њеним делима) је готово увек присутно лице, лице саме уметнице, спокојни и донекле тајанствени овал. Милена је била лепа, а слике су личиле на њу, или још боље, она је личила на своје слике... А како их не бих волео, та дела која су долазила дубоко из срца, те лепе цртеже широких светлих линија, тако необичне и помало сетне, пуне неке профињене и истанчане поезије.”
Зар је онда необично и неочекивано када је хроничар тога времена и сам егзалтиран признао: “Захваљујући овој успешној изложби, за само једну ноћ освојила је уметничке и интернационалне кругове Париза.” За уметнички свет Париза била је рођена велика сликарка Милена Павловић Барили.
Све време док је исликавала своја платна или мрвила црни угљен за своје цртеже, Милена није била само сликар, она је била и песник.
Могуће је, а нико није проникнуо у тајну бића настанка уметничког дела да је Милена све своје слике најпре одсањала у својим ненаписаним песмама и стиховима. Она је подједнако оригинална и као песник и као сликар.
Нјене слике су блештавом светлошћу засениле њену поезију, а својом заводљивошћу често су изазивале да кад се говори о Милени - сликару, успут се проговори и о Милени - песнику.
Често су то поређења и покушаји налажења сродних мотива, слика и расположења. А између тог двојства њено уметничко биће и стваралачка личност успостављали су природни спој, пупчану нит између “визије песника” и “опсесије сликара”.
(Наставиће се)