ОДЈЕК изложбе у Паризу био је више него добар. Константин Атанасијевић у београдском “Времену” пише да је “Изложба југословенске сликарке Милене Павловић Барили изазвала сензацију и полемику међу француским уметницима”.
Писац наводи да је разговарао са Бретоном који је изјавио како је Миленино сликарство блиско идеологији надреализма, да Жан Кокто није скривао одушевљење, да је Пол Валери на изложби био читав сат хвалећи “Девојку са лепезом”, пошто је по његовом мишљењу садржавала највише онога што садрже све Миленине слике - чисте поезије.
После суздржаног неповерења које су према њој гајили уметници из Југославије, о чему пише и њена мајка Даница, Милена је 1939. године примљена у Удружење југословенских сликара и скулптора у Паризу. Излагала је у марту те године са Даницом Антић, Боднаровом, Шупутом, Дебењаком, Димитријевићем, Глихом, Кујачићем, Лубардом, Милосављевићем, Постружником, Лјубицом Сокић, Узелцем и другима.
Изложба је касније пренета у Београд, а Милена је са југословенским сликарима те године излагала и у Хагу.
Те 1939. године настају Миленине слике “Играчица са велом” и “Помона” за чију судбину и власништво се не зна. Остала је само фотодокументација о њима, те се на основу тога и може закључити да се и оне уклапају у “венецијански” период.
Била је то опроштајна изложба. Милена се опраштала и од Париза и од Европе. Колико претеће ратне олује које су се над Европом надвијале, толико и њен немирни и авантуристички дух, као да су је мамили да крене у велику авантуру која се звала - Америка.
Продаје слику “Анђели” Сибу Миличићу и заокружује суму новца за коју је купила карту и на једном малом француском броду у септембру креће на велики пут преко океана. Не стиже чак ни да сврати по мајку Даницу која је била у Пожаревцу. Иза ње је остала Европа, Париз, Рим, Лондон, отишла је “Барилијева ћерка” поневши неку тиху романтичну сету испуњену признањима најугледнијих париских сликара и песника онога доба.
Понела је згусните емоције које ће се изразити и заблистати на њеним сликама, као и оно уметничко искуство које настаје из свакодневног дружења са уметницима најплоднијег поднебља сликарске уметности Француске, Италије, Шпаније.
У Риму ће остати и најболније романса њеног живота - љубав са кубанским пијанистом Родригом Гонсалесом. Срели су се скоро случајно на њеној изложби и од те љубави на први поглед плануо је пожар страсти, који их је испунио и занавек у њихове личности утиснуо жиг трагике и патње.
Како је нагло и неочекивано ушао у њен живот, тако је Родриго Милену и напустио. После једног неспоразума око сусрета у Риму када ју је узалудно тражио, он као и сваки млад човек склон уметности и неотпоран на изазове младости и других омамљујућих средстава, одлази са својом музиком, девојком и дрогом у нешто што ће га ицрпети и изнурити.
Милена и Родриго се потом срећу у Америци. Али уместо било какве наде за њихову љубав, она увиђа сву тугу њених пропалих и срушених илузија. Јер, пред њу долази од дроге и пића оронули старац, дрхтавих руку и далек од сваке помисли на музику и чаробне дирке.
Растају се да се више никад не сретну, упркос Родриговом наваљивању да још једном покушају. Милена увиђа са очајем да је то вапај једног пропалог човека. Остаје јој само дубоко урезан ожиљак, који ће до смрти носити.
(Наставиће се)