САЖИМАЈУЋИ афирмативне оцене слика Милене Павловић Барили, вреди поменути Николу Кларета који их тумачи као кавалкаду сна и тишине која дотиче пакао. То је и подстакло Миодрага Б. Протића да напише: “Сва ова дела у зачараном тајанству у коме се духовни и физички, природни нетакнути и урбани историјски простори мешају, сразмере мењају и одвија прича нежности, патње и извесне сапетости.”
Пред Милениним сликама као да се оплете нека чаролија која обузме онога који је гледа, а да ни сам не зна одакле, из којих дрхтаја и дамара она избија. Милена као да је сажела искуство од ренесансе до надреализма, од Медитерана до снених митова и саноликих слика и све их емитовала у етар, распрострла пред запањеног гледаоца.
Тај “магични ренесансни релационизам” се претопио у “метафизички” период. Очевидно је, пише Миодраг Б. Протић, да је Ботичели, оним својим “осећањем претерано дубоким, чак и болним” (Беренсон), на њу оставио дубок утисак, као највећи песник линије и арабеске, на којима се заснивала и њена уметност... Нју је Ботичели и привукао тиме, сетном женском страном свога дела, јединственом, наркотичком поезијом, мистичном љупкошћу и светлуцањем цвећа у кадифастој полутами”. Помињући и Филипо Липија и Анђелика, препознаје се да су у њој пробудили сањарску жудњу и евокацију.
Та запажања која се односе на њене слике из средине тридесетих година се касније само потврђују, показујући да је реч о логичној генези њеног сликања и континуитету уметничког поимања самог стваралачког чина. После њене изложбе у Галлериа делла Цомета часопис ”Оригини” објављује пет њених слика, а Паоло Ричи у часопису ”Лјуадривио” пише: “Типични аспект овог сликарства јесте објава једне стално присутне трепераве женскости: све те бледе фигуре увијене у чипке, са отменим наборима сечента, које поносно ступају у атмосфери узнемирене постојаности, са ветром који надима тешке засторе, сви антиктни наслоњачи и сјајан намештај, те фигуре девојчице са крупним очима и једним паничним погледом, јесу црте анђеоски искрене персоналности ове дивне девојке узнемирене тешким сном.”
На свој начин, уочавајући Миленино сликарство као синтезу претходних ликовних остварења, пише и Емилио Цечи: “Постоји и сликарство које извире када му је воља и како му је воља, понекад на величини неког другог; слично је оним упадљивим и ефемерним цветовима који се рађају од семена баченог у ветар, у боре и пукотине терми, Партенона и Колосеума.”
Тиме се 1937. завршава италијански део Миленине каријере, том другом самосталном изложбом. Наравно, томе се прикључује и Венеција (1938), са оним што је круна њеног европског стваралачког круга. Са непуних тридесет година живота она је интензитетом свога рада и распонима свога сна оставила монументална дела, која су и понос њеног уметничког бића, али и трајни изазов и “позив на маштање” пред магичним дворцем њеног талента.
Наступа 1939, када се небо над Европом замрачује застрашујућим и олујним налетима фашизма. Крајем претходне године, Милена је излагала на колективним изложбама у Паризу, којим доминирају кубизам и надреализам, а онда у галерији Лјуатре цхеминс отвара самосталну изложбу метафизичких и надреалистичких слика, и то оне из Рима и Венеције, које су “глатко и сликане и чврсто саграђене”.
(Наставиће се)