МИЛЕНА је била слабог здравља. Често је поболевала у детињству, те можда отуда њена непрестана стрепња и дрхтај подједнако на сликама и у стиховима. Са једанаест година имала је прве проблеме са срцем, а чешће ће поболевати од назеба и кашља. Тако крхког и ломног здравља ова жена, лепа и крупних очију је, ипак, као уметник зрачила несусталу енергију и занос.
Пошто није успела да се животно и уметнички укорени у родном Пожаревцу, ни у Србији, Милена Павловић Барили је последњи пут отишла из Пожаревца на Светог Николу 1936. године, да се више никад не врати, али негујући носталгију за завичајем и листајући албуме меланхоличних сећања.
“Бити свој, духовно отмен и обдарен, значило је свуда и свугде, а нарочито код нас у то доба - бити осуђен на усамљеност и изгнанство”, пише Миодраг Б. Протић и сам резигниран над судбином Милене Павловић Барили и неразумним омаловажавањем њених уметничких снага. И тада, а бога ми и сада, трагично је да млада и даровита особа која говори пет светских језика: италијански, шпански, француски, енглески и немачки, поред матерњег српског језика, не може да се искаже и укорени у родној Србији.
Уосталом, да није било тог трагичног неспоразума између њеног уметничког дара, њене уметности и средине у којој је тражила свој животни и стваралачки простор можда се никад не би ни исказала сва снага и уметничка вредност њеног талента.
МоЖда је Мирјана Митровић била најближа поимању трагике и бола уметника кога прати презир и неразумевање средине када је у свом роману “Аутопортрет са Миленом” изрекла слутње да је између Миленине уметности и средине био трагичан неспоразум.
Није за утеху, али Милена Павловић Барили је својом судбином и животним недаћама само понављала оно што се већ једном песнику и сликару - Ђури Јакшићу, у том истом Пожаревцу догађало само неколико деценија раније.
Поново излаже у Риму 1937. године, мада, према непотпуним подацима, у међувремену је излагала у још неким градовима Италије. Том изложбом и “сликањем често и по целу ноћ”, како пише мајка Даница, завршава се тај период њеног уметничког рада и живота.
А онда долази серија капиталних Милениних дела и 1937. и 1938. година представљају сам врх њеног стваралаштва. Те године пада и њен боравак у Венецији где је насликала своја кључна платна. Ту су сва она сновиђења и фантазмагорије пројектоване на ренесансним трговима, прочељима ренесансних палата и предела.
Раскошне као сан и необуздане као младалачке страсти одједном су букнули пожари сликарских и песничких сензација. Међу њима су “Уснула девојка са птицом” у трави са велом, птицама, небом, која испуњена дахом величине, слутње и језом сна - смрти, као да илуструје њене стихове, а затим и “Сликарка са стрелцем” и “Девојка са лампом”.
И наредна 1938. година испуњена је самим ремек-делима Милениног сликарског опуса. У својој уснулој и надреалној лепоти блистају: “Венера са лампом”, “Аутопортрет”, “Композиција” са часном сестром и нагом женом разбарушене косе и палатом и црквом у позадини. Свакако или пре свих пажњу плени “Мелахнхолија” (Бродолом) са шест лептира који се назиру катарке и једра, као и “Девојка са соколом”, од којих је прва у власништву мужа Гослена, а друга у поседу Ђан Карла Менотија.
(Наставиће се)