МАГИЈА Париза и Миленина младалачка искуства су је непрекидно привлачили и она је 1932. године поново у Паризу. Прва самостална париска изложба у галерији "Јеуне Еуропе" је била прекретница у њеном уметничком развоју и афирмацији. Изложила је двадесет три уља и темпере на којима су представљени поломљени антички стубови, анђели, бисте живе и мртве, лепезе, велови, зачаране лепотице, аутопортрети, главе грчких богова и хероја. Било је и тонова и ликовне фантазије препуне ренесансних реминисценција.
Цвет и сам врх уметничког и светлосног Париза сведочи, очаран, о Милени и њеним уметничким остварењима. Де Кирико у њој препознаје правац меког метафизичког сликарства. Жан Касу јој пише предговор за каталог, Андре Лот саветује да остави портрете за касније, а да што више користи своју фантазију. Сам Пол Валери, према сведочењу мајке Данијеле, признаје: "Милена, ви боље сликате, него што ја пишем".
Потом следе групне изложбе у истој галерији где излаже са Задкином, Де Кириком и другим познатим сликарима и скулпторима.
Париски дамари живота, авантура срца, душе и ума, све је то и изазивало, али и погодовало младој и успламтелој Милени. То је време Шагала, Брака, Пикаса, Матиса, Далика. Отуда није ни чудно ни необично да "сликар благих снова и немира се прексиноћ родио", како је то означио Миодраг Б. Протић.
Својим пореклом, образовањем, језицима које је говорила, осећајући уметнички пулс европске уметности који је пулсирао Паризом, Римом, Лондоном, носећи и кротећи у себи нерв уметника луталице, занета Шпанијом, Медитераном и наслућеном ренесансом, Милена Павловић Барили се разапињала и делила. Рим је привлачио очевим пореклом и његовим великим угледом који је имао у уметничким круговима, а Париз својом несташном страшћу и непрекидним позивом на авантуру животну и духовну.
У октобру 1932. године Милена у Риму приређује своју самосталну изложбу, која је постала догађај са веома великим публицитетом. Та њена прва изложба у Риму у "Галлериа ди Рома", у присуству представника аристократских и монденских кругова, била је у знаку наставка и потврђивања оних особина које су структуром и типом биле обелодањене на изложби у Паризу, за коју се сматра да је била прекретница у њеном сликарству и представљању јавности.
Међу онима који су присуствовали отварању изложбе био је и Гутузо, који је написао: "Ко цени и воли таленат и душу Бруна Барилија, не може да не приступи с наклоношћу сликарству ове његове ћерке." Он је њу видео "тако сањарску и безазлену".
Нажалост, Миленино излагање на изложби са "Ладом" 1932. године у Београду био је и њен растанак са нашом средином. Помешана осећања, од увреде због одбијања власти у Штипу, Велесу, Тетову, па чак и у родном Пожаревцу да је запосле и страсне жеље за самопотврђивањем уметничке личности, као да су је принудиле да почне странствовање. Четири наредне године трају њени одласци из Пожаревца и враћање у Србију. Из завичаја ће носити своју митологију, памтиће романтику привинцијских тишина и самоћа, фасаде и балконе грађанских и трговачких кућа првих пожаревачких богатијих житеља. Надасве памтиће своју родну кућу, башту и небо над њом. Отуда и она чежњива слика коју она носи из детињства и младости да небо нигде није тако лепо као изнад баште њеног детињства.
(Наставиће се)