У ДЕЦЕМБРУ 1928. године, начета гневом и горчином на родни Пожаревац, Милена Павловић Барили приређује прву самосталну изложбу у Београду у Новинарском дому. Уметничка јавност не остаје нема. У изложеним радовима, а њих је више од стотину слика, пастела, акварела, цртежа и мањег броја уља, препознаје се, како пише у “Политици” Сретен Стојановић, “декоративно-илустративна страна изложбе (која) најављује једну нову снагу на коју већ данас можемо рачунати као и да је чистота линије и једна доза мекоће у извесном броју илустрација нарочито упадљива”.
Песник Густав Крклец говори о “нарочитој уметничкој души: женској, декоративној и суптилној”, о томе да се иза “тих чипкастих, јужњачких снова и трагедија наслућују дубљи везови проткани крвљу”. Предосећа да је изложба “прва капија у свет, право ослобађање себе, први крик, прва унутрашња манифестација младе уметнице”.
Непосредно после Београда, Милена отвара своју самосталну изложбу и у Пожаревцу, у јануару 1929. године, у згради садашњег Народног музеја, а ондашњој “Крстиној кући”. Изложбу је отворио професор и сликар Јосип Вучетић.
С пролећа исте године у Павиљону “Цвијета Зузорић” у друшту са Јованом Бијелићем, Нојем Живановићем, Лјубом Ивановићем, Лазаром Личеонским, Поморишцом, Радовићем, Тартаљом, Росандићем, Стијовићем, Стојановићем и другим југословенским уметницима, Милена је представљена са два пастела. Већ на јесењој изложби “Ладе” 1930. године Милена излаже шест уља, а две године касније 1932. године на петнаестој изложби “Ладе” представљена је серијом од десет пастела, уља и акварела са пута по Шпанији.
Одјек у новинама показује да је Миленино сликарство и издвојено и запажено. Песник Тодор Манојловић каже да “портре Милана Коњовића и аутопортре Милене Павловић Барили одају солидну технику и добро васпитан уметнички укус”. Стефан Хакман истиче: “Најуспелије од пастела Милене Павловић Барили биће портре девојчице ИИ”.
Најнепосреднији је и најтоплији запис др Марије Илић у “Београдским новинама”: “Уз врата десно су два портрета, радови госпођице Павловић Барили, једне младе србијанске сликарице, којој њени пријатељи из удружења проричу уметнику будућност.
Док гледам њене радове, излази ми пред очи слика ове младе девојке из старе србијанске породице: танка, витка, са дугим нежним прстима, који као да су створени за сликарску кичицу. У очима јој увек гори пријатно светло, оно светло које долази од повишеног душевног живота, од оног нервозног, вечног тражења правца и путева”.
Милена сва устрептала и успламтала жуди за Шпанијом, земљом Веласкеза, Гоје и Зурбарана. И 1930. године она обилази Барселону, Севиљу, Гранаду, Кордобу и Мадрид. Кратко борави у Паризу, све бежећи од претећих светских, економских и политичких ломова који се надвијају над Европом.
После Шпаније и кратког боравка у Паризу, Милена 27. децембра 1931. године у Лондону у “Блооммсбурy Галлерy” приређује самосталну изложбу декоративних слика, предела и портрета. “Даилy Еxпресс” на првој страни доноси њену фотографију и информације да је отварању изложбе присуствовао Чедомиљ Мијатовић, стари српски министар, енглески гроф и књижевник, као и Сибе Миличић, песник и сликар, кога је Милена портретисала. Изложбу је отворио посланик др Ђурић.
(Наставиће се)