У ВРЕМЕ када се Миленина уметничка фигура назирала још неодређена и у обрисима, она се усмерава ка Минхену и тамошњој Академији Франца фон Штука, који је, упркос повољном суду о њеним радовима, препоручује Хеберману. Наравно да Милена није ни слутила да је та академија “постала реакционарна тврђава”, јер је снага академизма већ била угашена. Међутим, оно што је од занатског искуства било драгоцено, оно што је стекла у Уметничкој школи у Михнену, тек је могла да усаврши.
Миленине слике из тог периода 1926-1928. одликује модернизовани академизам који мора да се мења и прилагођава. Портрети, и увек претежно портрети, садрже самосвојност која се изражавала у прекорачењу граница академског укуса. “Видљиве су, и три Миленине сталне особине: тродимензионалност простора, фигуралност и покрет”, истиче Миодраг Б. Протић.
Без обзира на све похвале и наклоности минхенских професора Милена ће уочити њихову испразност и танку стварну везу са уметношћу. “Схватила је”, каже Миодраг Б. Протић, “да се неке тајне уметничког заната могу и морају научити, али да се не може научити сам стваралачки чин, сопствена уметничка личност, једно осећање и схватање света - таленат.”
Негујући и одржавајући добре односе са Францем фон Штуком, до његове смрти, Милена ипак није могла да заборави оно што јој је остало у лошем сећању: “Патња коју у мени изазива сликарство”, рећи ће она касније у једном интервјуу 1937. године, “неописива је... Први велики напор који сам морала учинити да... заиста интимно осетим своју уметност био је напор да се ослободим конвенционалних форми које су ми наметнуле године академских студија у Немачкој у једном глувом и реакционарном амбијенту.” Био је то гест и изјава самосвојне уметничке личности која је својим делом рушила баријере академизма и подражавања и успостављала нову сликарску поетику. То је доликовало Милени Павловић Барили, не само као превазилажење једне старе школе, већ као конституисање система нових ликовних вредности.
Миленино оспоравање и чак негација старих и превазиђених академских правила није био младалачки хир ни пука прокламација ради сопствене промоције. Она је све то и оспорила и негирала својим уметничким делом и налажењем сопствених убедљивијих уметничких остварења и резултата. То није била пука новина, већ аутентични израз њеног талента. А то је оно што се не учи ни у једној школи, но се поноси сопственим бићем и генима.
Средином 1928. напушта Минхен и Академију и са мајком одлази у Париз. Обилази Лувр где је привлачи француско сликарство друге половине 19. века, посебно импресионизам у којем препознаје неке изазове којима неће одолети.
Са деветнаест година, на прагу зрелости, али и младалачког заноса, Милена као да се колеба у ком правцу ће се њен уметнички посао и позив даље одвијати. Застаје и враћа се у Пожаревац. У њој као да се родила намера и жеља да своју уметност разастре и у родном Пожаревцу, којем се често и у мислима и у стварности враћала. Тражи запослење, али бива одбијена. И то не само у Пожаревцу, већ и у Штипу, Тетову. А Милена је посао професора сликања и лепог писања тражила као шансу за још једну своју креацију на увођењу младих у тајне сликарске уметности.
(Наставиће се)