ПЕРИОД 1922-1926. године је обележен упоредним школовањем на Уметничкој школи и у нижој гимназији, те Милена са шеснаест година завршава обе школе и почиње свој уметничко-трагалачки посао. Почиње да ради оловком и темпером, а ређе и акварелом. Преокупације су јој, сем Хамлета и албанског ратног циклуса, филмски идоли тога времена, пре свих Рудолф Валентино, што представља неку врсту урбаног романтизма. Овај период уметничког школовања обележили су и професори који су Милену уводили у тајне сликарске уметности. Пре свих то су Бета Вукановић и Лјуба Ивановић.
Рано Миленино детињство обележено је неизбежним дечјим шкрабањем или жврљањем, али се већ после десетак таквих сачуваних жврљотина уочавају нацртани облици. Сачувано је око шест стотина тих дечјих цртежа, али се помиње и податак од осам стотина, које је радила од друге до тринаесте године. То је време када је дете Милена сваки лист папира који јој је долазио до руку испуњавала својим цртежима.
Прву композицију, како наводи Живославка Граовац, Милена је нацртала са пет година на дуплом табаку папира. То су егзотични цветови, а потом следи композиција са јарићима обученим у хаљинице. Верује се да су ови цртежи били нека врста компензације за ускраћено дружење са вршњацима. Да ли због болешљивости или других забрана, тек Милена није имала детињство испуњено безбрижношћу дечјих игара и дружења. Уместо свега тога она је друговала и радовала се са својим љубимцима које окупља на својим цртежима.
„Милена непрестано тежи“, пише Живославка Граовац, „да открије шта је скривено иза лица људи, колико је дубока њихова душа, настоји да покаже да је и на рукама и лицу, у очима и гласу одраз дубоких збивања у људској души. Отуда толико присуство портрета у њеним радовима. Свакако да су самоће и нека нејасна туга која је дете Милену обузимала имале утицај и на те њене цртеже и на изражавање таквих расположења.“
То је све део структуре њене личности, карактера и сензибилитета које ће касније еволуирати у другачије и сугестивније визуелне вредности. Миленино детињство са чаролијом дечјих цртежа само је наговештај онога што ће доћи као зрело поимање живота, људи и њихових снова, скривених иза фасаде лица.
Миленини дечји цртежи поуздано сведоче да њено детињство није било најрадосније, али му се она непрекидно враћала. Остаје пак неодгонетнута горчина са којом је она, као седмогодишња девојчица исписала да ли своју или однекуд запамћену песмицу. Тек она пише:
„Рома сабато
12 Новембре 1916.
Милена
Кад сунце свањива
и птичице певају
онда, онда је лето
ал ја нећу да
га дочекам нећу да
дочекам на овом
свету! Овај свет
санак само санак
леп.“
Откуд у тим годинама, пред крупним и радозналим дечјим очима фаталистичка црта резигнације и поражености. Шта је то помутило чисто њено „огледало душе“?
Индикативно је да Милена ту неку ојађеност животом односно слутњу о томе пројектује и на своје карикатуре. По речима Живославке Граовац она је према једној карикатури направила лутку гладног сликара који је због непродатих слика остао сиромашан и због тога се обесио. Ту лутку она је поклонила Бети Вукановић, када је завршила Уметничку школу. Могуће је да је ова карикатура у извесном смислу изузетак, јер су карикатуре са двора, као и цртежи много инвентивнији.
(Наставиће се)