ПРЕТЕРУЈУЋИ у свему што је у животу радио, Рафаел Санчас Масас портретише Бруна Барилија као ретку, силовиту, сугестивну личност. Масас пише да је подсећао на жонглера са метеорима, на мирног и страшног организатора поплава, пожара и везувских катаклизми, али и на трубадуре “чија песма шири крила, заљубљена у меридијане и паралеле овога света”. Живео је за позориште “као за неко старо и сјајно љубавно гнездо, за оперу старинску и нагиздану”, довршава његов портрет Рафаел Санчас Масас.
Силовиту и неукротиву природу Бруна Барилија није могла ни хтела да спута Даница Павловић, али је зато многе очеве особине наследила Милена. Вероватно је близу истине и стварности да је Милена ликом била ћерка Даничина, а духом Брунова. Отуда и њено представљање у италијанским уметничким, културним и јавним срединама као “Барилијева кћерка”, при чему је свакако био укључен и понос оца на њен таленат, али и препознатљива сензибилност и раскош талената са Барилијеве уметничке лозе, оличеним у њеним сликама.
Све је у Миленином животу изузетно, несвакидашње - почетак, трајање и крај”, пише Миодраг Б. Протић наднет над рукопис њене биографије коју је написала мајка Даница. А листајући њен животопис лако се може са горчином закључити да је све у њеном животу било у знаку раздвајања. Раздвојени родитељи су и њен живот још од узраста бебе почели да раздвајају. Из Пожаревца је за Рим пошла, односно понели су је у шестој недељи живота, а назад се вратила у осмом месецу.
Јаче од коби раздвојености почиње у најранијем детињству Миленином да се изражава способност стварања, односно њене дечје игре, шаре и цртежи тек наговештавају њен будући пут, изазове и искушења. У трећој години живота она црта кокошке и пилиће, у петој години чита новине, упоредо учећи српски и италијански.
У Шестој години са мајком Даницом поново одлази у Италију, а потом је у Ници где учи француски. Први и други разред основне школе завршава у Бергаму, а трећи и четврти у Пожаревцу. У Линц, у Мајерову школу прелази када је била у другом разреду гимназије. Ту је први пут озбиљније примећен њен таленат, а потом, следећи “стендаловску меланхолију” прелази у један манастир у Грацу, где је за годину дана научила немачки језик.
Са навршених дванаест година, већ светски путник и полиглота, Милена се враћа у Србију и бива примљена у Уметничку школу “као вундеркинд коју после четири године, 1926. изузетно завршава упоредо са наставним течајем”, како пише мајка Даница. Школски другови су јој Ђорђе Андрејевић Кун и Лазар Личеноски, потоњи веома значајни сликари. Дневни лист “Политика” истиче поред осталих и радове г-ђице Милене Павловић Барили “која има и неколико изврсних пастела”, приказујући изложбу Уметничке школе.

БРАТ УЈЕВИЋА
Растко Петровић, велики српски песник и дипломата у Риму је упознао Бруна Барилија и о њему сведочи: “Последњи изданак великог боемства, духовни брат нашег Ујевића и Драинца, којима толико личи својим господским и сувереним одрицањем свега што би му живот могло начинити угодним, Барили је данас један од најомиљенијих европских песника. Нјегов узбуђени, пламени стил, којим успева да да неочекиване и нове изразе своме матерњем језику, да изрази динамику савременог живота, чини га тако типично представником новога друштва у Италији.... Он је поетичан у сваком свом покрету.”
(Наставиће се)