МИЛЕНА, “име необично, које већ звуком и графијом најављује нешто изузетно, ретко”. Милена, сликар и песник коју је девет година после смрти, петнаест година после одласка из Европе, а осамнаест година како је отишла из Србије, културној и уметничкој јавности 1954. први представио Миодраг Б. Протић, сликар, ликовни критичар и југословенски академик. Милена Павловић Барили дуго је била заборављена и непозната и као сликар и као песник. Заборавиле су је генерацијске колеге, а шира културна јавност за њу није ни знала. Отуда се с правом може рећи да је као сликарку и песникињу промовисао и у јавни живот увео Миодраг Б. Протић, као њен духовни отац.
Протиче један век од њеног рођења, а Милена - тај звучно-светлосни слап гласова у којем доминирају сребрнасти вокали, опет и непрекидно се намеће нашим чулима. Плени свим, собом и својим уметничким делом изазивајући асоцијације и сензације. У њиховом средишту је њен живот, њене слике и њена поезија. А Миленин живот у протеклих сто година тече подједнако болно и патетично, као што и њене слике и њена поезија носе неугасли жар и сан.
Оне као да ткају препознатљиву, а непоновљиву поетику страсти, туге и поносне патње. Нјено живљење је преточено у њене слике и стихове, као што су опет миленолике слике и стихови део њеног другог, надреалног живота.
Ћерка Српкиње Данице Павловић и Италијана Бруна Барилија, Милена је рођена 5. новембра 1909. гиодине у Пожаревцу. Рођена је у кући свога деде по мајци пожаревачког трговца Стојана Павловића. Милена је прво и једино дете рођено у браку који је трајао кратко, да би се наставио после четири деценије одвојеног живота. Супружници су се разишли у раном Миленином детињству, а поново су се спојили тек после њене смрти. Миленино школовање, уметнички почеци и њен успон били су крхки конци који су повезивали Даницу и Бруна.
Даница и Бруно својим рођењем, породичним васпитањем, школовањем и животним темпераментом као да су били предодређени да имају такав брачни живот. Обоје су били личности које су тражиле свој животни правац и препознавале животни смисао.
Даница Павловић је изданак старе српске грађанске породице, чији чланови су били потомци најстарије Карађорђеве ћерке Саве. Мада доста далеко, то сродство је утицало на њену личност, најпре образовањем од најраније младости, учењем неколико страних језика, као и елегантним облачењем. Све је то њу издвајало из ондашње средине, а она је отмена и занета уметношћу кренула у живот са нескривеним жељама да га проживи на начин који доликује имућној, талентованој и лепој девојци. Отуда и њене студије клавира и певања у Минхену. Личила је “на Ракићеву даму са црном орхидејом или Дучићеве лепе, резигнацијом рањене жене”, пише Миодраг Б. Протић. На Конзерваторијуму упознаје Бруна, будућег мужа, оца Милениног, и како сама признаје и пише “била је очарана његовом духовитошћу и талентом”.
Бруно Барили, композитор, музички критичар и песник, син једног сликара из Парме, који опет, према неким наводима, води порекло од мајке Карле Голдонија. Рођен је у Фану 1880, а умро у Риму 1952. године. Аутор је две опере: “Медуза” и “Адмирал”. Писао је музичку критику за велике италијанске листове као “Кориере дела сера” и “Темпо”, које је касније сакупљене у књизи објавио под именом “Миш у виолини”. Објавио је још пет књига, од којих је једна била илустрована са шеснаест Милениних цртежа.
(Наставиће се)