ПОСЛЕ битке на Чегру, Турци су завели страховит терор над српским становништвом, не само у Нишу и око нишке вароши, већ на целом југу, све до Призрена и Скопља. Султан Мухамед ИИ (1808-1839) издао је ферман о джихаду (светом верском рату), по ком је сваком муслиману дато право на насилничко понашање, убијање и отимање имовине. Колико су Турци били кивни на Србе види се и из овог њиховог зверског поступка. Наиме, нису се задовољили да само убијају Србе и да им главе одсецају, него је тадашњи турски заповедник наредио "да за сваку српску главу плати по 25 гроша, а да, потом, главе ђурчије одеру, па одеране узидају, а мушке образине пуне памуком и да их тако испуњене шаље у Цариград, да и тамо виде како су Срби страшно прошли."
Турци су наредили да се покупе главе свих погинулих Срба и да се на источној страни од Ниша, на путу за Пирот, сазида кула од камена и да се у њене зидове узидају главе изгинулих Ресаваца - "но тако да средина куле буде једноставна, од камена и креча а главе српских војника да се окрену у поље и узиђају споља."
Интересантно је да писаних турских извора о Ћеле- кули готово и нема. Податке о њеном изгледу, начину градње, броју лобања дају путописци, који су пролазили кроз Ниш у 19. веку. Најранији опис овог споменика скицирао је професор београдског лицеја Исидор Стојановић, док је Живан Живановић 1882. године нешто детаљније описао ондашње стање Ћеле-куле:
"Ја сам брижљиво бројао, и на остатку од куле само било је са северне стране 123 главе, а западне стране 103, са источне 105 и с јужне 180 свега - 511 глава. Благородна душа мештана није могла да гледа ову страшну слику недела, те су кришом многе главе поскидане и с пијететом положене у гробља."
Турци су забрањивали Србима да односе лобање са њених зидина и да их сахрањују у околна гробља. Желели су да спрече сваку помисао хришћана на буну или устанак.
Први пут Европом се пронео глас о овом споменику турске свирепости и српске храбрости 1833. године, када је француски песник и академик Алфонс де Ламартин (1790-1869) публиковао књигу "Пут на Исток":
"Стигох у равницу код Ниша", пише Ламартин и наставља: "Сунце је пекло. На једну миљу од вароши отприлике, угледах широку белу кулу где се уздиже усред равнице, блистајући као париски мермер. Стаза је водила к њој. Приђох јој ближе, седох у хлад од куле да се мало одморим. Тек што сам сео, подигнем очи споменику и видим да су његови зидови, за које ми се учинило да су саграђени од мермера или од белог камена, начињени од људских лобања, поређаних у равномерне слојеве. Ове лобање и ова човечја лица, огуљена и побелела од кише и сунца, облепљена са мало малтера образовале су славолук који ме је заклањао од сунца. Могло их је бити на 15-20 хиљада на неким је још преостало косе која се лепршала на ветру као лишај и маховина; јак и свеж поветарац дувао је с планина, продирао у многобројне шупљине глава, лица и лобање и у њима изазивао тужно звиждање. Рекоше ми да су то лобање поубијаних Срба у последњем устанку за слободу. Поздравих оком и срцем остатке ових јуначких људи, чије су одсечене главе постале камен темељац независности њихове отаджбине... Зато народ који има овакве споменике не може никада пропасти. Србија, у коју ћемо сад ући, сад је слободна... ускоро ће Срби узети и сам Ниш: нека сачувају овај споменик. Он ће њиховој деци причати шта вреди независност једног народа, казујући им по коју су је цену њихови оцеви платили..."
Прилозима из читаве Србије, 1892. године изграђена је данашња капела над Ћеле кулом - по пројекту архитекте Димитрија Леке. Приликом прославе 60. годишњице ослобођења Ниша од Турака, 1937, чишћењем средишњег дела објекта, пронађено је више лобања, које су наново уграђене у Ћеле-кулу. Данас је преостало само 58 лобања.
(Крај)