ТУРЦИ су у одсудан напад кренули у среду - 19. маја 1809. године по старом, а 31. маја по новом календару, када се и догодио бој на Чегру. Најпре су напали најближи шанац на Чегру у коме је био Стеван Синђелић. Неколико пута су предузимали јуриш за јуришем. Војвода Ресавац први је озбиљније био угрожен и нападнут у чегарском шанцу, али се Синђелић са устаницама храбро борио и нанео је Турцима приличне губитке. Најважније - приморао их је на повлачење.
Турци су неколико пута поновили напад.
"Тога дана Турци су напали чегарски шанац из Ниша, путем преко Преволца, поред садашњег Синђелићевог редута (некадашње Митхад-пашине табије). Пошто су се постројили и Мухамеду помолили, напали су и пешаци и коњаници са великом жестином на шанац, али су са великим губицима одбијени били. Турци су више пута понављали своје јурише, и напослетку, кад је Србима нестало муниције и кад су Турци својим лешинама испунили ровове утврђења, и преко њих као по равници прелазили, продрли су у шанац и ту је настала лична очајна борба са кундацима и јатаганима " - описује бој Никола Аранђеловић у делу "Стретегијски значај Ниша":
У ствари, најсликовитије сведочанство о боју оставио нам је Вук Караджић:
"Искупивши се сви Турци према Србима, један дан (негде око Петрова дне) баш кад је Петра Добрњца с коњицом Хајдук Вељко био одазвао Гургусовцу у помоћ, ударе Турци свом силом на ресавски шанац. Војници из другијех шанчева су хтјели да иду Ресавцима у помоћ, али Милоје заповједи да се нико није макао, него свак да чува свој шанац. Турци ударе на ресавски шанац на јуриш, и Ресавци су се јуначки бранили, али "ко ће сили божјој одољети"? Једни су Турци падали, а други преко њих ишли унапредак, и тако кад се опкопи испуне мртвима, живи преко њих навале на шанац и стану се са Србима бити пушкама кијачки, сјећи и бости сабљама и ножевима и чупати за вратове. Када кнез Стефан види да Турци овладаше, он из пиштоља запали джебану и отиде у вјетар с многим Србима и Турцима који су били око њега. И тако изгину сви Ресавци, којих је, као што се онда говорило, било око 3.000. Само сеиз (коњушар) кнеза Стефана, младо и врло црномањасто момче, узјаше на кнежева ата и умјешавши се међу Турке, који су мислили да је циганче и сеиз каквог турског поглавице, остане у животу и, дошавши међу Србе, каже како је било. Ово је момче послије било код Хајдук-Вељка, и ја сам у Неготину с њиме говорио о овом догађају.
Кад Срби из другијех шанчева виде шта би од шанца ресавскога, они сви, и сам Милоје, оставе своје шанчеве и топове, па побегну к Делиграду, а турска коњица навали за њима, те их многе стигну и исијеку."
Губици с обе стране били су велики. Антоније Протић вели да је "по његовом знању" изгинуло 3.200 душа; чувени Баталака тврди да их је нестало 6.000; Карађорђе, у писму владици Петру, пише 16. септембра 1809. године да их је пало више од 10.000 људи.

ПРОПАСТ
ПРВИ, који је с великим болом, разочарањем и срджбом изразио своја осећања према изгубљеном боју, био је свештеник из Каменице Милентије, који на маргинама "Пентакостара" (црквене књиге) бележи:
"19. маја 1809. године на Тројицу у среду на Чегру погину српска војска а старешине се скараше и војску издадоше те пропаде".
(Наставиће се)