КАКО је време пролазило, устаници су постајали све више нервозни и неодлучни. Малобројни и успаничени Турци у Нишу, због присуства релативно надмоћне српске војске, тражили су помоћ на све четири стране света. Кад је уочио да су устаници постали пасивни, лукави нишки паша, у намери да завара и задржи Србе на одстојању - док му не стигне помоћ, почео је да истура коњичка одељења према Винику.
У ствари, заповедник града све време се служио разним лукавствима да заплаши, одвуче пажњу устаника од бедема нишке Тврђаве. Па је тако, одмах пошто су устаници окупирали чегарске брегове, прве ноћи - на пример, извео неопажено 2.000 коњаника на планину Селичевицу, а сутрадан, у зору, исту ту војску враћа под бедеме града и тако ствара лажну слику да турској армади стиже помоћ са југоистока.
ОЧигледно је турски командант у Нишу "био енергични и дрзак војник". Да би добио у времену, док му дођу појачања из Румелије, он је малтене свакодневно наређивао војне испаде Турака. Али све нападе Срби су успешно одбијали. До петог маја 1809. године била су три таква напада.
И у пролеће 1809. године турска војска великим делом била је концентрисана на влашком фронту, сукобљавајући се са Русима. Ситуација се по устанике знатно погоршала после неуспеха Руса у Влашкој да освоје утврђене турске градове и пређу набујали Дунав. Када су Турци били сигурни да Руси не могу да уђу на територију јужно од Дунава, ту прилику вешто користи велики везир и одваја 30.000 војника па их шаље, као појачање, нишком и видинском паши. На Видин је отишло 10.000 добро обучених Османлија, а на Ниш, под командом Исмаил бега Сереског - 20.000 војника.
Они су у нишку Тврђаву умарширали 28. априла.
По извештају аустријских пограничних власти, турски команданти и паше које су приспеле у Ниш били су: Молук или Малић-паша од Приштине, па онда: Шор Ахмед-паша из Врања, Касид или Шешит-паша из Лесковца, Мустафа-паша ђаковички и Махмуд-паша призренски. Док су из дунавске војске, преко Софије, дошли Исмаил-бег Серески са Гушанцем Алијом и Кара Фејзијем, а врховни заповедник турске армаде за одбрану Ниша био Хуршид-паша.
Турска војска је бројила око 36.000 људи. Очигледно су Срби пропустили драгоцени тренутак и допустили да турска војска бројчано ојача.
Из писма Милоја Петровића Совјету, послатом почетком маја, види се да је Срба у том тренутку било мање него Турака и да им је, "услед честих чаркања с Турцима понестало барута", због чега се Милоје три пута обраћао Совјету.
"Тога ради", пише Милоје, "постарајте се и договорите с господином генералом (Родофиникином), да господин генерал фелдмаршалу кнезу Прозоровском пише да, ако ће какав помоћ бити, нека похитају и што скорије војску на нашу страну призову; зашто овамо оживе Турчин са свих страна као лист на гори и сваки дан у Ниш долази војска чујемо сад овај сад онај старешина турски с војском иде; зашто ово није шала дирнути Турчина у живац, а војске код нас мало имаде да не знам од бриге шта ћу чинити, ни како ће се ово место одржати... Данас ми дође писмо да су многи Турци изашли из Видина и хоће сиротињу по видинској нахији да похарају зато сам Вељка с војском данас послао да иде што брже на сусрет Турцима."
(Наставиће се)