МА колико биле озбиљне, Тито је лако изашао на крај са овим замеркама. Хорватин је још средином марта те године у Москви био стрељан, Марић је битку против Тита водио не у Москви, већ из Париза, а Тито је и даље могао рачунати и на помоћ Копинича и његових совјетских колега, који су му и омогућили да дође у Москву.
Зато је Тито био толико сигуран у исход ове маратонске битке да је још почетком новембра 1938. једној својој париској пријатељици писао да је ”здрав и задовољан као никад раније”, а месец дана касније свом младом београдском следбенику Иви Лоли Рибару је поручивао да за који дан следи ”коначно рјешење питања главне управе (ЦК) наше фирме”. Рибар је тај исход сматрао толико неспорним да му је десетак дана касније узвратио:
- Драго ми је да је Дјед - како су Тито и његови сарадници називали Коминтерну - повољно решио нашу ствар. Сада зато другови пожурите и чуда ћемо направити - поручивао је он Титу и Титовој париској мртвој стражи, словеначком писцу Ловри Кухару, познатијем по псеудониму Прежихов Воранц.
Преостало је само да оде на званични разговор са Димитровом и да накриви капу. Уместо тога, при сусрету са Димитровом Валтера је облио хладан зној.

Нисте мандатар!

ВЕЋ у другој реченици разговора Димитров му 30. децембра 1938. каже:
- У врхушци КПЈ сви су фракционаши, и Ви сте фракционаш.
Па још горе:
- Сада не можемо да утврђујемо партијско руководство, немамо довољно података за то.
Па ново спуштање на земљу:
- Треба се консултовати са групом другова из земље и формирати привремено руководство од три до пет људи... То треба другови у земљи да одлуче, а та тројица или петорица људи биће одговорни пред Извршним комитетом КИ. Они ће скупити актив на консултације, затим ће сазвати саветовање на којем ће бити одређен састав ЦК.
До детаља му је објаснио:
- Руководећу групу оставити у саставу: Ђилас, Ранковић, Кардељ, Миха Маринко, Франц Лескошек, Јосип Краш, Валтер. Они су одговорни за решавање питања; тројица или петорица припремаће конференцију и разјаснити линију партије.
Па отворено да не може бити отвореније:
- Извршни комитет КИ нема много поверења у Вас, а да бисте задобили поверење ИККИ морате се показати на делу и савесно спроводити наређења ИККИ.
Затим:
- Ви се не јављате као централни руководилац КПЈ, већ као центар за везу који нас повезује са југословенским пролетаријатом и југословенским друштвеним радницима.
Па још једанпут:
- Не постоји једини и индивидуални руководилац партије, постоји група другова у земљи, у коју и Ви спадате, и Ваша је обавеза да заједно са њима разматрате и заједно са њима одлучујете. Ви немате права да сами одлучујете...
И највећи шок:
- Ви нисте мандатар, руководство унутар земље ће доносити одлуке...
Титову улогу Димитров је јасно одредио:
- Валтер одлази у земљу, преноси одлуку (Коминтерне), разматра и одређује с друговима - тројица или петорица, заједно с њима припрема конференцију, спроводи је и излази са рефератом.
Инструисао га је и око стратегије и тактике партије:
- Говорити о националном фронту у Југославији било би неправилно, будући да је Југославија многонационална. Боље је да се говори о народно-демократском блоку.

”Црвена” Библија

НА крају му је стриктно одредио делокруг рада: Валтеру се као ”центру за везу” и једном од тројице или петорице чланова ”привременог руководства” даје ”рок три месеца”, а на његов захтев да му се дају и паре за рад партије Димитров је одговорио:
- Не би било правилно да се све добија из Москве.
Ма колико био непријатан, Тито није имао разлога да буде превише незадовољан овим последњим одговором. Джепови му уопште нису били празни. Имао је брилијантски прстен са опалом, неколико црвених звезда са уралским рубинима и крзно од поларне лисице. Све ове драгоцености ”и неке друге ствари које су се могле изнети”, купио је у једној златарској радњи на Кузњецком мосту, у строгом центру Москве. Платио их је новцем добијеним за превод са руског на хрватски језик ондашње комунистичке библије, Хисторије СКП(б). Најдражу успомену из Москве, вредни прстен са опалом, Тито ће пет година касније, 1943, изгубити на Сутјесци, кад је бежао од Немаца, али у пролеће 1945. Стаљинова влада му је поклонила исти такав. За њега је био толико везан да га је, према речима Дедијера, са собом понео и у гроб.
Ни оне друге, још неугодније речи, које му је Димитров саопштио, нису Тита могле бацити у очајање. За њега је било довољно да је остао у игри и да му је Димитров рекао да ”Извршни комитет Коминтерне никада није дао мандат” Ивану Марићу, који је са Милетићем, као својом иконом, могао рачунати на подршку већине партијских организација у Југославији.
Задовољило га је и то што Димитров ниједном речју није поменуо Милетића који је робијао у Сремској Митровици, али прави разлог за велику бригу изненада је дошао са друге стране. Осам дана после Валтеровог непријатног разговора са Димитровом, 7. јануара 1939, секретар Извршног комитета Коминтерне Дмитриј Мануиљски је генералном секретару Коминтерне писмено сугерисао да одустане и од евентуалне помисли да Титу једног дана повери мандат за генералног секретара ЦККПЈ. Напротив, због његове одговорности за ”неуспех експедиције” југословенских добровољаца у Шпанију, у пролеће 1937, предложио је да се Тито потпуно деградира. Да се ”уклони са одговорних места у Југословенској компартији” и упути ”на нижи положај”.     

НЕИЗДРЖИВА СИТУАЦИЈА
ДАН по завршетку његовог тешког разговора са Димитровом, прилике у КПЈ и Титову позицију у партији најреалније је описао његов париски изасланик Ловро Кухар. По жељи једне Коминтернине извиднице у Паризу, он је 31. децембра 1938. написао да Тито и његово ”привремено руководство” тог часа ”немају никакав ауторитет”, да су ”политички прилично слаби, неискусни”, да им ”недостаје повјерење у сопствену компетенцију”, јер се ”већ 18 мјесеци из дана у дан чека на ‘рјешење’ питања нашег руководства”. КПЈ је, како је рекао, у ”организационом распадању”:
- Ситуација је једном ријечју неиздржива.
- Поштени људи су се одвојили од нас.
(Наставиће се)