Детаље из живота Јосипа Броза Тита, досада непознате, преносимо из књиге “Тито, тајна века” Пере Симића, штампане у издању Компаније “Новости” и “Службеног гласника”. Књига се може купити на киосцима штампе у Србији, Републици Српској и Црној Гори.

Најомиљенија личност његовог детињства био је мајчин отац, деда Мартин. Кад је једном приликом видео како његов унук сече најлепше изданке танког шумског дрвећа, деда га је укорио:
- Зашто, Јожа, сијечеш прутиће?
- Хоћу да направим бич.
- Што ће ти бич кад немаш коња?
- Купит ћу коња!
- Како ћеш купити, Јожа, кад немаш ни крајцера?
- Имат ћу ја коња кад имам бич!1
Маштао је да коња купи кад постане шнајдер и сашије себи „лијепо црно одијело“.
План је пао у воду оног дана када је у Кумровец бануо његов рођак, аустроугарски штапски наредник Јурица Броз. Обична наредничка униформа, окићена неким бечким медаљама, толико га је импресионирала да му је наредник „изгледао као генерал“. Рођаку није требало много времена да малог Јожу наговори да пође у кантину 27. домобранског пука аустроугарске војске у Сиску да изучава келнерски занат, а несуђеном шнајдеру још мање да се разочара и одустане од келнераја. Досадило му је да у тој кантини буде „обични слуга“, да до дубоко у ноћ намешта кегле у кантинској куглани и да буде потрчко за све и свашта.
Покуцао је на врата једне браварске радионице у Сиску и пријавио се за учење шлосерског заната.

Часови клавира

У радионици је сваки дан радио као шегрт, а два пута недељно, од 17 до 19 часова, ишао је у шегртску школу.
Чим је постао браварски помоћник, никако се није скрашавао. У једној браварској радионици у Загребу радио је два месеца, у једној механичарској радњи у истом граду остаје четири и по месеца, у некој металској фабрици испод словеначких Алпа проводи осам месеци, а онда почиње одисеју по централној Европи. У Ченкову, код Прага задржава се стотинак, у чешкој „Шкоди“ само десет дана. По неколико дана ради у Минхену, Манхајму и Руру, двадесетак дана у бечкој фабрици мостова „Гридл“. Једино је у аустријском „Дајмлеру“ успео да остане десетак месеци.
У Бечу, у коме му 1912. својски помаже старији брат Мартин, стиче и неке аристократске навике због којих му многи никад неће поверовати да је имао било какве везе са блатњавим Кумровцем. Код једне бечке даме узима часове клавира, а један стари учитељ га учи вештини плеса. Успех је био половичан: „Брзо сам научио валцер, али сам имао невоља се кадрилом и полонезом“.
Проблем је решен, учитељ га је окуражио: „Мораш да научиш све или ништа!“
Већ тада је волео да се кинђури:
- Увек се лепо облачио - говорио је његов брат Мартин - и кад се увече спреми да изађе, знао сам да је у питању или тајни политички састанак или нека распуштеница.
Крајем 1912. регрутован је за техничку службу Бечког арсенала, централну армијску групацију Аустроугарске монархије.
Приљежним извршавањем војничких обавеза већ на почетку скреће пажњу својих старешина који му омогућавају да заврши подофицирску школу и да постане најмлађи извиђачки водник у свом 25. домобранском пуку, а по једној његовој причи и у целој аустроугарској војсци. Претпостављени су му испунили још једну жељу: омогућили су му да учи и усавршава мачевање, за шта им се он одужио освајањем титуле првака 25. домобранског пука у овој спортској дисциплини, а убрзо и освајањем другог места на такмичењу најбољих мачевалаца аустроугарске војске. Најбоље резултате остварио је у флорету и у боду, а награду му је уручио надвојвода Јосиф-Фердинанд Први Хабсбуршки. Био је опчињен:
- Ја примам честитке од надвојводе! Обичан војник руковао се с чланом царске породице!
За награду добио је једномесечно одсуство, али чим се вратио у касарну морао је на фронт. Аустрија је лета 1914. објавила рат Србији, желећи да на Балкану замени посустало Турско царство.

Царски поданик

СудеЋи и по ратном дневнику његове јединице, али и по поверљивим биографским подацима који се о њему чувају у Москви, у овом рату Броз је имао све запаженију улогу. Према ратном дневнику његове јединице, 42. домобранске вражје дивизије, од августа 1914. прокрстарио је сва главна попришта ратних окршаја у западној Србији - од Лјубовије, Малог Зворника и Лознице до Крупња, Беле Цркве, Столица, Текериша, Ваљева, Мионице, Лјига и Лајковца. Другим речима, учествовао је у борбама на Дрини, Гучеву и Мачковом камену и у знаменитим биткама на Церу и Колубари. А према ратним извештајима и српске и аустријске војске, његова дивизија је одиграла важну улогу и у опсади Београда и окршајима код Умке, Остружнице, Бановог брда, Сењака, Аде циганлије и Бежанијске косе.
Без обзира на то што Аустрија ни после три офанзиве није успела да оствари свој ратни циљ, млади аустроугарски наредник је стално напредовао. На Србију је пошао са чином каплара, а из ње је отишао са чином старијег водника. Био је то највиши подофицирски чин у аустријској војсци. Ускоро је постављен за ордонанса у штабу своје 42. вражје дивизије и добио униформу „са три ширита“.

ЦРН КАО ЂАВО
О Човеку који је словио као његов отац мало се зна. За савременике је био Фрањо, у једном судском документу краљевског котарског судије у Бакру, сроченом 1927, пише да се звао Франо, а у једном упитнику попуњеном 1935. у Москви, Тито у рубрици отац каже: Франц.
Један Титов учитељ из основне школе, Стјепан Вимпушек, говорио је да се „имена Титовог оца не може сјетити, али да сигурно знаде да му име није било Фрањо“, а Дедијер га је одмах поклопио пишући да је „стари учитељ овде побркао оца друга Тита са стрицем“.
Тито је свог оца описивао као сувоњавог човека, орловског носа, „црног као ђаво“, што делимично потврђује и једина његова сачувана фотографија.
Тај човек је комшијама и родбини остао у сећању као неодлучан, доброћудан, не баш вредан човек, који је често свраћао у сеоске бирцузе.
(Наставиће се)