КРХКЕ темеље нове југословенске државе - Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца већ у првим данима њеног постојања почели су потресати драматични догађаји који су указивали да громогласно прокламована идеја југословенског заједништва није у свим националним срединама радо прихваћена. Из Хрватске су у Београд почеле стизати веома забрињавајуће, а очекиване вести да један део становништва тих некада аустроугарских области са неповерењем, па чак и са мржњом гледа на своје политичаре који су 1. децембра 1918. године потписали акт о уједињењу са Србијом.
Југословенске политичаре, међутим, много су више изненадили новински и полицијски извештаји који су упозоравали да се у Црној Гори припрема оружана побуна и да су присталице краља Николе Петровића Нјегоша и противници уједињења, такозвани “зеленаши” опколили Цетиње, Никшић, Вирпазар и Ријеку Црнојевића, што је све указивало на могућност избијања грађанског рата и то на подручју где се то најмање очекивало.

Није - него

Према поузданим информацијама на челу побуне стајао је Јован Пламенац, некадашњи црногорски министар унутрашњих послова и један од најповерљивијих људи краља Николе (према тврђењима неких историчара тај човек је био веома сумњивог морала: за време Првог светског рата био је саветник окупаторског гувернера Црне Горе, а за време Другог светског рата је стрељан под оптужбом да је био издајник).
Побуњеници који су себе усташама (устаницима) тражили су да с стави ван снаге резолуција Подгоричке скупштине од 15. новембра 1918. године у којој се захтевало:
“1. Да се краљ Никола Први Петровић Нјегош и његова династија збаци са црногорског престола;
2. Да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињене ступе у заједничку отаджбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца;
Најкритичнија ситуација, изазвана овом побуном, била је на Цетињу, јер се у околним селима окупило око 1.000 наоружаних устаника на челу са капетаном Крстом Поповићем. Црногорску престоницу је бранило око 900 “бјелаша” (присталица уједињења), као и јединице жандармерије и војске.
Капетан Поповић је из свог штаба у селу Бајице упутио ултимативно писмо Извршном народном одбору (привременој влади Црне Горе) у којем се, између осталог, каже: “Скупштина одржана у Подгорици сазвана је противу уставних одредаба наше земље, а највише противу воље апсолутне већине Црногорског народа, што је дало повода да се против скупштинске одлуке, којој сте ви извршни орган - дигне општи устанак у Црној Гори”.
Интересантно је да се већина “зеленаша” није борила против уједињења, него против начина на које је оно спроведено. Они су, заправо, били против уједињења само са Србијом, а за улазак Црне Горе у југословенску државу равноправно са Хрватима и Словенцима. То се види из прве тачке ултимативног писма у којој се каже: “Ми смо сви сложни да Црна Гора уђе пуноправна са осталим покрајинама у једну велику Југословенску државу, без икаквих унутрашњих политичких граница”.
У писму Крсте Поповића изражено је и незадовољство побуњеника поступцима војске и полиције који могу, како се каже, “довести до проливања братске крви”.
Командант југословенске војске у Црној Гори генерал Драгутин Милутиновић, оценивши да је ситуација постала крајње критична, а не поступајући по наређењу своје Врховне команде у којем је изричито речено да се са “побуњеницима поступа пажљиво и помирљиво” упутио је у побуњенички штаб писмо овакве садржине: “Воља сам примити четири до шест официра од Ваше стране, да буду у моме штабу, које ћу третирати као своје официре, а који ће му указати на све неправилности полицијских власти и ја сам вољан да их уклоним... а кривце да казним”.

Краљ диригује

Молбе и разумни захтеви власти и војске да се “стишају страсти” нису помогли и побуњеници су на православни Божић, 7. јануара 1919. године са својим одредима напали Цетиње )зато се ова акција у историографији назива “Божићна побуна” или “Цетињски устанак”).
“Бјелаши” који су бранили Цетиње, потпомогнути од војске и жандармерије пружили су снажан отпор и том приликом пала је и прва жртва - погинуо је један од вођа “зеленаша” капетан Ђуро Драшковић. Нажалост, он није био једини: према непотпуним историјским изворима погинуло је 16. бранилаца црногорске престонице, док је међу побуњеницима било 54 рањених.
Погибија Драшковића и бекство из Црне Горе организатора “Цетињског устанка” Јована Пламенца, обесхрабрили су побуњенике и они су положили оружје, а већина их се вратила својим кућама”.
Према поузданим историјским подацима конце “Божићне побуне” вукао је из свог седишта у Француској избегли и детронизовани монарх - краљ Никола и његови највернији сарадници. У томе су му издашно помагали италијанска влада и војска, као и његова ћерка - апенинска краљица Јелена.
(Наставиће се)