ДОК је владала кнегиња Милица и касније кнез Стефан Лазаревић, поједине велможе су настојале да наметну друкчија размишљања о односима са Турцима и Мађарима, а касније су тражиле начин да преузму целокупну власт у Србији. Коловође су били војвода руднички Никола Зојић и војвода топлички Новак Белоцрквић, а касније су им се придружили Обрад Драгојлалић и други.
Они су ишли толико далеко да су нудили Турцима и Мађарима своје вазалство и давање још већих дација него што је тражио Бајазит. Међутим, он их је презрео и одлучио да своје односе са побеђеном Србијом уреди са Лазаревим наследницима.

Гушење буне

ПоЧетком 1398. они су оценили да је погодно време и тада су оптужили Стефана код Бајазита да је крив за турске неуспехе у Босни, а онда су организовали оружану побуну, која је требало да почне у рудничком крају, под непосредним руководством Николе Зојића. Међутим, војвода Михаило је о томе обавестио кнеза Стефана, који је одмах почео припреме за гушење буне. Не знајући да је завера откривена, Новак Белоцрквић је баш тих дана дошао на двор у Крушевац, где је одмах ухапшен, после спроведеног поступка осуђен и погубљен.
У то време је Никола Зојић већ окупљао своје присталице са простора између Острвице и Рудника, али су брзом интервенцијом кнежеве војске под командом Радича Поступовића, завереници изненађени и разбијени. Видевши да је све пропало, војвода Зојић се са преосталим побуњеницима и својом породицом затворио у тврди и неприступачни Острвички град, који је за ту прилику био добро снабдевен храном, водом и другим потрепштинама. Да би се избегло даље проливање братске крви, на сцену је ступила кнегиња Милица, тада Јевгенија, која је са Видосавом, супругом Николе Зојића, била у сродству. Она је из манастира дошла у Острвицу и постигла споразум да се Никола са побуњеницима преда, одрекне световне власти и закалуђери, а жена Видосава са четири кћери настави да живи на једном делу његовог поседа. Под утицајем кнегиње Милице, нису строго кажњени ни остали побуњеници, већ су углавном смењивани са положаја и поседи су им одузимани. Живот потомака Лазаревих и Миличиних кћерки Маре Бранковић и Јелене Балшић, чине историју српских, па и југословенских и европских земаља у средњем веку.
Тако је Јелена Балшић имала унуку истог имена (кћер зетског господара Балше Трећег), удату за чувеног херцега од Светог Саве - Стевана Вукчића Косачу. он је био пример средњовековног великаша - моћан и осион, пргав, превртљив, вечно жедан моћи и жена. Потписивао се: “Милостју Божјом ми господин Стјепан, херцег од Светог Саве, господар хумски, приморски, велики војвода русага босанскога, кнез дрински...”
Кћерка Стевана и Јелене - Катарина, удова босанског бана Стјепана Томаша, умрла је у Риму 1478. године, где је била избегла, никад не заборавивши своју децу Сигисмунда и Катарину.
Турци су их као мале заробили приликом пада Босне и одвели их у Турску, где су их потурчили. Од два сина Стевана Вукчића Косаче и Јелене Балшић - Владислава и Влатка, остало је потомство, које је живело у Венецији са титулом војвода од Светог Саве и може се пратити по мушкој линији све до почетка 17. века.
много је бројније и раширеније потомство Јеленине сестре Маре, удате за Вука Бранковића.
Нјихов син Ђурађ је са својом женом Јерином имао петоро деце и десет познатих унука.

Везе по Европи

Тако се Марија, унука деспота Ђурђа и кћи деспота Стефана слепог, удала у чувену италијанску породицу Палеолог Манферато, која је водила директно порекло од византијских царева Палеолога. Нјен муж се звао Бонифације Трећи, маркиз од Монферата. Брак је склопљен јула 1485. посредством и директним ангажовањем немачког цара Фридриха Трећег, који је присуствовао венчању.
Синови из брака Марије и Бонифација Трећег, Гиљермо Девети и Ђинђорђо Себастијан били су последњи легитимни мушки чланови породице Палеолог Монферати. Ђинђорђо је, додуше, оставио ванбрачно мушко потомство, које постоји и данас, али наслеђе Монферата је у драматичној борби за заоставштину прешло на Маријину унуку Маргарету и њеног мужа Фредерика Другог Гонзага, а преко њих на још знаменитију породицу војвода од Мантове. Они су били познати као мецене сликара, писаца и научника, а на њиховом двору су боравила славна имена ренесансе.

ФРАНЦ ОД ХРЕБЕЛЈАНОВИЋА
Породица Мантова је била у блиском сродству са најпознатијим кућама у Европи, као што су Лорен, Хевер, Хабзбург и друге. По тој линији је и цар Франц И (умро 1765), ожењен аустријском царицом Маријом Терезијом Хабзбург, потомак у 11. колену Вука Бранковића и Маре Лазаревић. По истој линији, аустријски престолонаследник Франц Фердинанд (на слици), убијен 1914. у сарајевском атентату, био је потомак, у 17. колену, кнеза Лазара и кнегиње Милице Хребељановић.

СЕОБЕ
СРБИ исељени у околину Цариграда у првој половини 16. века, имали су задатак да чувају и одржавају градски водовод, а у југозападној махали су рашчишћавали рушевине и обнављали порушене објекте.
Дуго су чували успомену на свој Београд, дајући његова имена - село Београд, Београдска шума, Београдска капија и друго.
(Наставиће се)