СПРЕМАЈУЋИ се за бој на Косову у који ће одвести скоро сву расположиву војску и војне старешине, кнез Лазар је размишљао коме да остави управљање Србијом док он буде у рату. Избор је пао на челника Радича Поступовића и своју супругу кнегињу Милицу, која је имала пуно ауторитета у народу и српским властима. То је био најбољи избор, јер је син наследник Стефан Лазаревић био малолетан, а у земљи је морао да остане неко од способних војних старешина, јер је Србији стално претила опасност са севера, од неверних Мађара, који су исказивали велике претензије на српске земље, поготово на Мачву, Шумадију и Браничево.
Радич Поступовић је је био признати војсковођа, који се истакао у борбама са Мађарима још из доба царева Душана и Уроша, а затим и у бици са Турцима на Плочнику. Он је дуго био командант тврђава у Борачу и Кознику, а пред Косовски бој је био и челник кнеза Лазара.
Нјихов задатак је углавном био да обезбеде ред и мир у земљи, да стално осматрају северне делове према Мађарима и да обезбеде дотур хране српској војсци која је отишла према Косову. Стога су разаслата обавештења и наређења органима власти у земљи, командантима тврђава и преосталим војним командантима на пунктовима истуреним према Мађарској.

Црни барјаци

Ради обављања ових послова, Радич Поступовић је напустио тврђаву Козник, где је до тада било главно командно место Лазареве војске и преселио се у Крушевац. Ту је заједно са кнегињом Милицом преузео све потребне мере како би испунио постављене задатке, посебно ради прикупљања и слања допунских количина хране за војску, која је отишла према Косову, али и праћењем стања и обезбеђивањем граница према Мађарима.
Са кнезом Лазаром су одржавали свакодневне везе преко одабраних коњаника.
Био је потребан велики напор да товари са храном, једни за другим, редовно крећу уз Расину, па даље Јанковом клисуром, Топлицом и Косовом, као и да се појачају војни пунктови према Мађарима, слањем добровољаца, по правилу врло младих и старијих људи.
Када су добили вест од кнеза Лазара да ће се одсудни бој са Турцима одиграти на Косову, вероватно на Видовдан 28. јуна (15. јуна по старом календару), организовали су велико богослужење у цркви Лазарици у Крушевцу. На Косову је већ била окупљена сва расположива српска војска - војска коју је из Крушевца одвео кнез Лазар, војска Вука Бранковића и краља Твртка, коју је предводио Влатко Вујовић - укупно око 15.000 људи. Ту је био и стари српски патријарх Јефрем.
На вест о трагедији на Косову, тешка мора је притисла Србију. Српски народ је изгубио вољеног кнеза и са њим цвет својих војсковођа и војника. Кукњава због трагичног исхода и губитка очева, деце, мужева, браће, одјекивала је на све стране. Бројни црни барјаци вијорили су се по српским градовима и селима. Било је села у која се нико није вратио са Косова, што је био случај и са Велућем у Гружи, које од тада има име Црнућа. У многима од њих је изгинула већина људи способних за рад.
Јад и беда су завладали Србијом, а поготово на Косову и другим јужним деловима земље. Села на Косову до којих је била стигла турска војска, била су опустошена, народ је остао без игде ичега и у страху се разбежао.
Стрепело се да ће Бајазит са својом војском сваког дана упасти у јужну Србију, а Мађари са севера, па се није имало куд. Србија је била опкољена непријатељима са свих страна непријатељима, а није се имала чиме бранити, јер је остала без војске, нова није могла да се скупи, а помоћ није могла да се очекује ни са једне стране.

Остала уз народ

У таквој ситуацији, најтеже је било кнегињи Милици. Поред личне трагедије, била је одговорна за српски народ, за даљу судбину Србије и за своју децу, која су малолетна остала без оца. Стефан је имао 13. година, Вук је био још млађи, а Оливера је била у 14. години.
Кнегиња Милица није била сигурна шта је најбоље да уради и настојала је да чује што више мишљења у свом најужем кругу. Јавиле су се дилеме, да ли да напусти земљу, заједно са својом децом или да остане и подели судбину свог народа.
Одлучила је да по сваку цену остане у Србији и о даљим потезима консултовала је преживеле војне старешине, племиће и врховно српско свештенство (патријарха Јефремија и игумане српских манастира. На већању ових званичника, утврђено је да је за опстанак једини излаз да кнегиња Милица остане у земљи са својом породицом и да понуди султану Бајазиту да ступи код њега у вазални однос, као што су раније учинили Византија и неки српски феудалци.
Пошто је ово прихваћено и са тиме се сагласила и кнегиња, она је обавестила присутне да је овластила челника Радича Поступовића да командује преосталом српском војском и издала му наредбу да је обнови, да попуни тврђаве и обезбеди заштиту српских граница.
Она је такође објавила да ће оставити на својим радним местима све државне чиновнике и судије и позвати све баштенике и пронијаре да и даље обављају своје делатности. Присутне је позвала да је у свему овоме подрже и помогну да се сачува јединство и даље функционисање Лазареве државе, што су они и прихватили.

ТРГОВИНА
МНОГЕ породице са Косова су кренуле према Јадранском мору и немајући чиме да хране своју децу, продавали су их као робље на тргу Дријева на ушћу Неретве или у Дубровнику.
У средњем веку, на Јадранском приморју је била развијена трговина робљем, а нарочито у Дубровнику. Дубровчани су одатле препродавали словенско робље у Италију и друге земље. Тек на иницијативу деспота Стефана, Дубровчани су 1416. године забранили ову трговину.
(Наставиће се)