ОЛИВЕРА је била најмлађа кћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице. Рођена је вероватно 1376. године и још као дете, по захтеву турског султана Бајазита и по договору кнегиње Милице, српског патријарха и вишег свештенства и племства, одведена је у Бајазитов харем, 1390. или 1391. године.
Турски историчар Ашик Паша Заде за њу прича да је била веома лепа и постала је прва султанова миљеница. Такође је записао да је Оливера била веома распусна, одана пићу, па су под њеним утицајем на двору почеле да се приређују пијанке у којима је учествовао и Бајазит, иако Куран забрањује пиће.
Била је веома утицајна код султана Бајазита и успела је да допринесе Србији и њеном роду. Тако султан Бајазит, који ју је оставио у хришћанству, под њеним утицајем није вршио превелики притисак на Српску православну цркву. Помагао је Србима да истерају Мађаре, а Оливера је заштитила брата Стефана када је, због оптужби да сарађује са Мађарима, пао у немилост Бајазитову. Помогла је и зету Ђурђу Страцимировићу, који је такође пао у немилост зато што није извршавао вазалне обавезе.

Сви у ропству

У боју код Ангоре 28. јула 1402. године, татарски хан Тимурленк потукао је Бајазита и заробио га са целим харемом. Међу заробљеницима је била и Оливера. Тимурленк је знао да је она Бајазитова миљеница, па је доводио у свој шатор, где га је служила у присуству Бајазита, коме је то веома тешко пало. Неки извори кажу да је после тога Бајазит извршио самоубиство!
Када се вратио из овог боја, Стефан Лазаревић је у Цариграду дознао да му је сестра пала у заробљеништво код татарског кана. Пошто ју је много волео, позајмио је пуно новца од очевих пријатеља и упутио Турчина Ајдина, који је био у његовој служби, татарском кану да откупи Оливеру.
По неким изворима, татарски кан је пристао на овај откуп, можда и зато што је у боју код Ангоре запазио веома храбро држање Стефана и његових оклопника, што је изузетно ценио.
Турчин Ајдин је Оливеру довео до Цариграда, одакле је она касније стигла у Бар, где се задржала код сестре Јеле Страцимировић и потом наставила пут у Србију.
У Београд је стигла када је деспот Стефан већ преселио престоницу. У Београду се затекла и 19. јула 1427. године када јој је умро брат Стефан. Историчари су забележили да је много жалила брата Стефана и ту је примала саучешћа.

Пут уз гаранцију

Када је деспот Ђурађ Бранковић, по уговору у Тати, вратио Мађарима Београд, она је отишла у Дубровник, по гарантном писму које је добила 16. децембра 1427. године.
После одласка у Дубровник, о њеном боравку нема никаквих сигнала, све до 11. марта 1439. године када је од Дубровчана тражила брод да се из Стона пребаци у Дубровник, где се касније настанила.
По дубровачким документима, последњи пут се помиње 1443. године од када јој се губи сваки траг.
Колико је познато, Оливера се после Бајазитове смрти није више удавала, нити је за собом оставила порода.
Из изнетих података може да се види да синови кнеза Лазара и кнегиње Милице, Стефан и Вук нису оставили пород иза себе. По Троношком родослову, Стефан Лазаревић је у младости пао са коња и том приликом се тешко повредио, тако да није могао да има децу.
Кнез Лазар и кнегиња Милица удавали су своје кћери за утицајне српске и стране личности, преко којих би могли да стекну подршку за предстојећи одсудни бој са Турцима, а највише порода оставила је Мара Бранковић. Нјени потомци су преко Ђурђа Бранковића у Српској деспотовини у Срему наставили живот средњовековне државе још низ година. Међу њеним потомцима налазимо чак и француске краљеве, аустријске Хабзбурге, пољске краљеве и војводе и многе друге.

КЋЕРКА ТЕОДОРА
ЧЕТВРТА кћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице звала се Теодора. По многим сазнањима, 1378. године удала се за Николу Гару, који се по српским изворима звао Никола Гара Млађи или Никола Горјански.
Никола је био најпре мачвански, а затим хрватско-далматински бан и мађарски палатин. Он је предводио хиљаду мађарских коњаника, послатих у помоћ кнезу Лазару у борби против Николе Алтомановића и по свој прилици је посредовао за ову помоћ код мађарског краља.
О Теодорином животу не зна се ништа. Била је жива 1395. године. Вероватно је умрла пре 1405. године, када се Никола Гара оженио по други пут, Аном Цељском, свастиком мађарског краља Сигисмунда.
(Наставиће се)