На командном месту безбедњака Треће армије тадашње Војске Југославије, шестог дана бомбардовања, тачно у 11 часова, зазвонио је телефон. Јавио се обавештајац из Скопља и шифровано саопштио свом претпостављеном:
- Имам шифру! Стижем одмах!
У штабу, међу присутним официрима, завладало је силно узбуђење. Сви су знали да се ради о великој операцији, значајном задатку, можда најважнијем за припаднике Треће армије у том рату. Иако је све унапред било испланирано, иако су сви људи укључени у ту операцију већ били на својим местима, још једном је све детаљно проверено. После свих провера, упозорење је гласило: “Пропуста не сме бити!”

Везе на тацни

Тако тај претпоследњи мартовски дан 1999. године неће остати упамћен само по томе што је НАТО, уз крстареће ракете и разорне бомбе, циљеве на положајима Треће армије почео да засипа и пројектилима са осиромашеним уранијумом и касетним бомбама.
Истог тог дана стратези српске одбране на Космету добили су своју највећу битку. Истина, била је невидљива и толико поверљива да је све време рата и дуго после тога остала - тајна. Докопали су се НАТО шифре и тако до краја рата од разорних бомби спасли стотине и хиљаде живота бранилаца земље, заштитили војну технику и спречили уништење тенковских јединица, радарских и противваздушних система одбране.
Рат са дистанце, НАТО пилотима и њиховим командама омогућавао је да у свакој акцији комуницирају на више фреквенција. Чинили су то најчешће шифровано. Осматрачки и оперативни центри српске војске од првог дана агресије успевали су да ухвате и сниме све разговоре НАТО пилота са својим командама, све њихове везе са “аваксима”, бележили су сва издата и примљена наређења, све извештаје о ефектима дејстава НАТО авијације... Али, све је то било узалуд. Без шифре која би открила шта значе та наређења и које мете ће који авион да гађа на земљи, слушање и снимање тих разговора било је јалов посао.
Али, ни то није потрајало дуго. И ту су српски обавештајци доскочили непријатељу. Извели су једну од најспектакуларнијих тајних акција - украли су НАТО шифру, а да непријатељ није ни посумњао.
“Новости” ексклузивно објављују детаље те акције која се виђа само у филмовима.
Пошто се из Скопља јавио обавештајац са поруком да се докопао пилотске карте, за непун сат, на унапред договорено место најпре су стигли обавештајци Треће армије и нестрпљиво чекали, испоставиће се врло брзо, хероја рата, човека, који је од НАТО пилота на скопском аеродрому успео да на сат-два, “позајми” карту по којој су они бомбардовали положаје српске војске на простору Косова и Метохије.
Била је то кодирана карта коју су на задатку носили сви НАТО пилоти. На њој је било решење шифре НАТО авијације.
Већ у 12 часова, српски обавештајац са скопског аеродрома стигао је на заказано место. Изненадио је и оне који су га чекали, јер се појавио сасвим другим путем. И то на мотору. Хитро је ушао у просторију где су га чекала тројица колега, извадио испод јакне карту савијену и сложену у формат А-4. Без речи је отворио и простро на сто. Један од присутних безбедњака снимио је фотоапаратом најпре читаву карту, а онда појединачно сваки њен део. Други је то радио најсавременијом видео-камером.
- Трајало је то само неколико минута, а чинило се да протиче вечност. Да бисмо били сигурни, карту смо и скенирали. Наш колега после тога сам је савио карту, гурнуо је испод пилотске кожне јакне и уз речи: “Поздрав, чујемо се кад је вратим” отрчао до мотора и великом брзином, али сада другим путем, одјурио према скопском аеродрому. Јер, колико је било важно докопати се карте са решеном шифром, још је било важније да се она врати тамо где је узета, а да то нико не посумња - испричао је ексклузивно за “Новости” један од учесника у овој шпијунској ратној операцији.
Карта је већ у 13 часова била на свом месту, на седишту У једном од америчких хеликоптера, који је тог дана, у раним јутарњим сатима, већ био у акцији према територији Косова и Метохије.
Српски обавештајац, по задатку својих старешина, ову акцију припремао је дуго и стрпљиво. Много раније него што је почело бомбардовање наше земље. Своју позицију међу НАТО пилотима, који су били стационирани на скопском аеродрому још пре почетка агресије, градио је врло опрезно.

Пиће пилоту

Данима и месецима, пошто је био стално запослен на аеродрому, посматрао је шта пилоти раде пре полетања, а шта када се врате са задатка. Уочио је да већина после сваког лета заврши у војној кантини и да многи од њих воле да се опуштају и уз пиће. Неки су тамо седели дуго - све до ручка. Успео је да се са једним бројем њих лично упозна и зближи, па чак и да размене туре пића. Од једног америчког пилота добио је на поклон кожну јакну. Стекао је међу пилотима, а посебно међу техничким особљем, толико поверење да нико није постављао питање ни када би се нашао на писти и у близини хангара. Ту позицију није злоупотребљавао. Користио је само када је то било неопходно.
А када је после неколико дана од почетка бомбардовања послао извештај централи о томе да постоји могућност да се докопа пилотске карте, стигло је наређење да не чека већ да, ако је операција сигурна, одмах то уради. Тако је и поступио.
- Акција је била изузетно ризична - објашњава наш извор из самог врха команде Треће армије. - Знали смо да није тешко да се докопамо карте на којој је било решење шифре. Наш обавештајац је дуго разматрао могућност да ту карту некако сними на лицу места. Али, немогуће је било урадити то на седишту хеликоптера, а да нико не примети. Друго, пилоти из авиона и хеликоптера никада нису износили ниједан документ, па то није могло да се сними на другом месту. Остала је само могућност да се она украде и на безбедној удаљености пресними и врати тамо одакле је узета. Успех акције зависио је само од тога да нико не посумња да смо карту узели. Јер, да је постојала било каква сумња, НАТО стратези би променили шифру и читава наша операција била би узалудна.
Изабрана је управо та могућност када су хеликоптери били по два-три сата на стајанки и када су, после летова, техничари на њима радили свој посао. Та позиција и то време нашем човеку давали су могућност да добро испланирану акцију изведе перфектно и безбедно.
На питање, како је обавештајац био сигуран да није примећена крађа мапе и како се усудио да се тако ноншалантно, после два сата, врати на аеродром и карту остави тамо где је узео, наш извор открива: - Имали смо још једног човека, који је тамо био убачен са верификаторима Вилијама Вокера приликом њиховог повлачења са Космета у Македонију. Тај наш обавештајац имао је друге задатке, али је тог дана био на аеродрому и та два сата пажљиво осматрао да ли се догађа нешто неуобичајено на писти и посебно око хеликоптера из којег је мапа узета. Да се било шта сумњиво догодило, он би нас обавестио и наш човек са мапом не би се вратио на аеродром. Међутим, како је све протекло мирно, наш херој је до краја хладнокрвно и професионално обавио задатак. И, све време рата и после њега остао тамо.

ПРВИ ГУБИЦИ
Удари НАТО агресора по војним и цивилним циљевима на Косову и Метохији, које је бранило више од 100.000 припадника Треће армије, били су најжешћи у првим данима рата.
НАТО авијација, која је јуришала са више од хиљаду авиона и крстарећих ракета, Трећој армији (поред Косова покривала и читаву јужну Србију), највећи појединачни губитак у људству током рата нанела је управо у првој ноћи агресије, 24. марта 1999. године.
Само у бомбардовању касарне “Топлички устанак” у Куршумлији, које је изведено у два наврата са пет разорних пројектила, погинула су два потпуковника и шест војника, а 15 старешина и војника је тешко и лакше рањено.
И наредних дана НАТО бомбардери засипали су раније обележене циљеве по читавом Космету. Гађали су и погађали напуштене касарне, испражњена војна складишта, пруге, путеве, мостове...
Систематски, километар по километар засипали су читав простор, тражећи тенкове српске војске, противавионске и радарске системе, ровове пешадије од које се НАТО командантима ледила крв у жилама и због које се нису усудили да крену у копнену офанзиву.

ЖРТВЕ - ЦИВИЛИ
Команде Треће армије и Приштинског корпуса, који је носио највећи терет одбране, првих дана рата нису имале одговор на велику силу. НАТО авиони изнад Косова скоро да се ниједном током агресије нису спустили испод 5.000 метара. Дејствовали су и са веће дистанце, јер је то за њих била безбедна зона од српских противавионаца, чије ракете нису имале толики домет.
Милош АНТИЋ
(Наставиће се)