ПРВА НАТО бомба на Космету пала је на касарну ВЈ у Призрену, првог дана агресије. Само два минута касније, десетак авиона засуло је бомбама и касарну “Косовски јунаци” у Приштини. Те, прве ноћи напада бомбардован је и подземни војни ареродром у Врелу, изнад цивилног приштинског аеродрома, под планином Голеш. С обзиром на то да су све касарне већ биле испражњене, није било жртава. Ипак, оне су највећим делом одмах разорене. Најснажнији напад, седам пута за два сата, извршен је на подземни војни аеродром, где су већ били ускладиштени “мигови” 19 и 21 Војске Југославије, који се и због техничко-технолошке заосталости нису упуштали у борбу са Нато авијацијом.
У вези са овим објектом, касније ће се испоставити веома важним за потребе снага УН, тачније Кфора, занимљиво је да и поред хиљада испаљених бомби и ракета “томахавк” ниједна није оштетила две писте које су ишле из подземног дела, као ни главну, што је био довољан доказ да су чуване за њихове потребе, када НАТО уђе на Космет. Као што ће остати велика тајна зашто је руска јединица из састава Сфора прва ушла на Космет и запосела овај аеродром, који су шездесетих година пројектовали њихови војни стручњаци.
Већ другог дана НАТО агресије гађане су војне касарне у Урошевцу, Вучитрну, Ђаковици, Пећи, као и војна складишта и системи веза широм Косова и Метохије. Разорена је и модерна аутобуска станица, преко пута касарне у Приштини, јер је НАТО-у, како су забележили медији, дојављено да је у њој много мобилисаних српских војника, што није била истина. Страдало је петоро путника, који су се ту затекли. Већ трећег дана бомбардовања “томахавк” ракетама бомбардована је пошта у главном граду покрајине у којој је погинуо радник обезбеђења, а с обзиром на то да се у непосредној близини налазила и омања кућа турске породице Гаши у њој су од плинских боца које су експлодирале погинули сви чланови ове фамилије: петоро деце, родитељи и бака. Иако је пошта тешко оштећена, телефонске везе у покрајини нису прекинуте, јер је њено чвориште дан раније измештено на другу локацију.
Ноћ касније НАТО се обрушио на све војне објекте, посебно на касарну у Приштини. Те ноћи погинуо је Живорад Божидаревић, цивил по уговору и два војника интенданта, која су дошла да преузму део заостале хране. Гађана је и оближња зграда “Југопетрола”, сви резервоари горива, а од снажних експлозија аутомобили са паркинга летели су чак на врх зграде и ту остали.

Поруке Албанцима

НАРЕДНОГ дана бомбардовања почиње егзодус шиптарског становништва према Албанији и Македонији. Припадници ОВК који су имали задатак да нападају војску и полицију Југославије на свим правцима и извлаче је на брисани простор, почели су из градова да се са цивилима повлаче или склањају у шуме. Медији су забележили летке у којима су позивали албанско становништво да сви напусте своје домове, засигурно рачунајући да ће у свет одмах отићи слика о “хуманитарној катастрофи” читавог албанског народа на Космету. За неколико дана, колико им је требало да оду у ове две суседне државе, смањено је, а на већини правца и потпуно престало НАТО бомбардовање и усмерено на појачане нападе на централну Србију и Војводину.
Ипак, у прва четири дана бомбардовања, само у Приштини је погинуло 15 цивила у разним деловима града, а у Клиничко-болничком центру смештено 50 теже и лакше повређених цивила, од којих су некима морали да се ампутирају делови тела, због тешког рањавања.
НАТО агресија не престаје. Почетком априла у Старом Грацком, код Липљана, које ће после доласка снага УН доживети велику трагедију у којој је убијено 17 српских жетелаца, од НАТО бомби на спавању је убијена четворогодишња Драгана Димић, њен годину дана старији брат је тешко рањен као и отац Синиша, који је спавао у суседној соби. Авионска бомба је и у суседној комшијској кући усмртила брачни пар Бошка и Јевросиму Јанковић, иако нигде у околини овог српског села није било ни војске ни полиције, што је био доказ да су цивили страдали у намерним бомбардовањем авијације по цивилним циљевима.
Војска Југославије је чврсто држала границу и организовала добар маневар. Засигурно озлојеђени чињеницом да за пет дана нису успели да остваре план, команданти НАТО снага су се тих дана определили и за нападе касетним бомбама, забрањеним по свим војним конвенцијама. И над мртвима је у Приштини почињен злочин. Тешким авионским бомбама разорен је део градског православног гробља и уништено 180 гробова и споменика, а тешко оштећена масовна гробнца солунских добровољаца Првог светског рата.
Све време НАТО агресије на Космету једнако су страдали цивили Срби и Албанци, који се нису одлучили на бекство у Албанију и Македонију. У селу Велика Добрања код Липљана, којем је некадашњи министар у Влади Србије Тефик Лугићи објаснио сународницима да треба да на својим огњиштима остану, па је ту уточиште нашло и на хиљаде Албанаца из околних места, погинуло је двоје деце, из породице Лугићи. Медији су тада оцењивали да је то одмазда НАТО-а за непослушност да се ово највеће албанско село у долини Косова исели преко границе. Засметали су, свакако, и они Албанци који су покушали да се из избеглиштва врате својим кућама.
Како су медији јавили “Пакао с неба у четири удара” био је 17. априла око 13 часова. Најмање 75 цивила је погинуло, а 25 тешко рањено у колони од 700 Албанаца, коју су ракетирали авиони НАТО. Погинула су и два српска полицајца, која су обезбеђивала ову колону. Злочин се десио у близини Швањског Моста, код Зрза, на путу Призрен - Ђаковица.
Неколико дана касније у селу Кориша код Призрена, у нападу авиона погинуло је близу 100 албанских избеглица, близу 40 рањено, а петнаесторо повређено, од којих највише деце. Команда НАТО из Брисела је у свом саопштењу објавила да је гађано село Кориша и да изражава “дубоко жаљење” због страдалих цивила, уз напомену да су авиони напали “војни легитимни циљ”.
Иако је у почетку злочин над албанским цивилима, на путу Призрен - Ђаковица, НАТО команда приписивала српским војним снагама, снимак разговора команде НАТО и пилота авиона Ф-16 објавио је убрзо лист “Војска” у броју 356-357. О томе преносимо краћу верзију:
Команда, пилоту: “Чарли, браво, патролирај према северозападу, правац Призрен - Ђаковица. Црвених ’мигова’ нема у ваздуху.”
Пилот: “Излазим из облака, још ништа не видим.”
Команда: “Продужи на север, курс 280 степени.”
Пилот: “Држим 3.000 фита (1.000 м висине), испод мене је колона аутомобила, некакви трактори, шта је то? Тражим инструкције.”
Команда: “Браво, да ли видиш тенкове? Понављам, где су тенкови?”
Пилот: “Видим тракторе, ваљда црвени нису камуфлирали тенкове у тракторе?”
Команда: “Какав је то чудан конвој? Какви цивили, до ђавола? То је све српско масло, уништи циљ!”
Пилот: “Шта да уништим, тракторе, обичне аутомобиле? Понављам, не видим никакве тенкове. Тражим допунске инструкције.”
Команда: “То је војни циљ, понављам уништи циљ! Уништи циљ!”
Пилот: “Разумео. Лансирам!”
Притиснути и овим доказом, касније су у једном од својих изјава челници НАТО рекли да је то колатерална штета, која је у рату могућа, па и неизбежна, али је овај цитирани разговор остао као доказ више да су цивили гађани.

Аутобус - мета

По масовности страдања, овом масакру на Космету је слично убиство стотинак затвореника у Дубрави код Истока. Док у НАТО и даље поричу да су то они извршили, српски истражитељи су остали при уверењу да и површно вештачење може доказати да је затвор урушен с крова.
Масовна убиства цивила догодила су се и у Лужану, на магистралном путу Приштина - Подујево. Из авиона НАТО-а погођен је аутобус у којем су погинула 22 путника српске, албанске и ромске националности, оба возача “Ниш-експреса”, а напад је опет окарактерисан као “колатерална штета”. У исто време бомбардовано је и избегличко насеље Мајно, код Ђаковице, километар северније од пута где је НАТО, само пет дана раније, гађао избегличку колону Албанаца. Насеље у којем су живели прогнаници из Книнске Крајине налазило се на пољопривредном добру и гађано је са осам авионских бомби, од којих су погинули седмогодишњи дечак Иван Иванчевић, браћа Радивоје (27) и Добривоје Воларевић (29) и Гордана Илић (28), сви на спавању, а неколико људи теже и лакше повређено.
Било је на стотине жртава и никада се неће поуздано утврдити њихов тачан број, односно да ли су они страдали од касетних бомби НАТО-а или албанских терориста у обрачуну између полиције и ОВК, која је врло често користила цивиле као свој живи штит. Оно што се поуздано зна је да су Приштина и градови на Космету, сви војни и државни објекти, системи телекомуникација, предајници, као и разни цивилни објекти, гађани даноноћно.

Жртве - цивили
НА Космету су најчешће дејствовали авиони Ф-16 и А-10, али и Б-52, који су изручивали тоне бомби, међу којима и оне са осиромашеним уранијумом, тражећи тенкове и друга војна оклопна возила. После потписаног мира у Куманову челници НАТО-а су са запрепашћењем примили вест југословенске војне команде да су им уништили свега 13 тенкова и оклопних возила, иако су југословенске снаге располагале са око 800 тенкова и ”оклопњака”.
На Косову и Метохији су у НАТО агресији највише страдали цивили!
Драган ДАМЈАНОВИЋ
(Наставиће се)