У АЛЕКСИНЦУ, кад је бомбардован, није било војника. Није било ни војне технике. Мала касарна, недалеко од центра, одавно је била измештена. Град је, ипак, био мета НАТО авијације, прва урбана средина која је после два напада (од укупно четири), била стравично разорена. Под рушевинама је страдало 15 недужних људи. Сви су били цивили: учитељи, студенти, радници, пензионери.
Слике ужаса, упркос медијској блокади, некако су се провукле у свет. Први пут пробудиле успавану интелектуалну јавност света. Први пут снажно је осуђен овај злочин. НАТО је признао: била је техничка грешка. Испоставиће се, међутим, да ће таквих ”грешака” бити и у наредним данима агресије.
Први напад, 5. април 1999. године, 21.45. Пет пута се проломило небо над Алексинцем. Пет разорних пројектила пало је у центар града. ”У само једној секунди све је постало рушевина, а животи преживелих - пакао”, извештавали су репортери. ”Стравичан је био призор док преживели рукама и ногама копају, тражећи своју затрпану децу, очеве и мајке, родбину”, пренела је слике страдања грчка новинарка Лиана Конели.
”Нигде зидова, нигде кућа. Свуда сивило од пепела и хаос. Испреплетане греде. Цигле разбијене у парампарчад, део зидног сата, дечја лутка, допола затрпана рушевинама. Тамо где су остали зидови зјапе отвори уместо прозора и радијатора. Радијатори су на срушеном крову, а около делови покућства и срча. Где год поглед подигнеш смрт и мук. Стоје људи поред разваљених и срушених кућа. Зуре у згаришта. Ту су још, ове ведре априлске ноћи, били домови њихових комшија, све до оног језивог хука, чија се тутњава, у тренутку напада, чула километрима”, бележио је Јоца Антонијевић, репортер ”Илустроване политике”.
”Улица Вука Караджића, био је ту негде број 72, сад хрпе ужаса. Испод тих хрпа још има мртвих. Тек треба да извлаче Миладиновиће, Драгицу, Драгану и њихову ћерку Светлану. Улица Душана Тривунца збрисана са лица земље”, извештава репортер ”Новости” Душан Стојановић. ”Дом здравља не постоји. Околне куће, гомила рушевина. Испод њих, преживели извлаче делове тела страдалих: руке, ноге, дечје ципелице, књиге, породични албуми...”
У гомили измешаних цигала, греда и прашине, завршили живот Радојка и Воја Јовановић и брачни пар Софија и Јован Радојичић, пензионери. Страдао и Велимир Станковић, чувар у ”Агроколонијалу”. Целе ноћи стижу само вести о смрти. Ујутро, живи се пребројавају. Међу њима нема Марине Паовић, студенткиње економије. Убијена је у првом нападу НАТО авијације.

Хрпе ужаса

Сутрадан, рано, док се још трагало за жртвама - а лекарске екипе бориле се за животе око 40 повређених, у Алексинац су стигли и новинари светских медија (већина је била смештена у Београду). Уверили су се у застрашујуће размере бомбардовања. Слике пакла, овога пута, брзо су обишле свет. Новинар јапанске агенције послао је овакву вест: ”Алексинац је налик Хирошими из августа 1945, када су је погодиле америчке бомбе.” А канадски генерал Луис Мекензи напад на Алексинац и страдање цивила квалификовао је - злочином.
- Ужаснут сам овим што сам видео - биле су речи генерала, који је у Алексинац допутовао са једном канадском телевизијском екипом.
Коначно, после 12 дана бомбардовања, судбина разореног Алексинца покренула је део слободоумне, интелектуалне јавности света. Реаговали су и осудили напад амерички професори из Бруклина, удружења из Грчке, Италијани из Ђенове.
НАТО је тек у касним поподневним часовима (6. априла) саопштио да је ”била грешка”. Војни портпарол алијансе ваздухопловни официр Дејвид Велби, објашњење је упаковао у једва три реченице: ”Приликом ваздушних напада на Алексинац, један пројектил је промашио мету за око 600 метара. До тога су, евентуално, могли да доведу: технички квар или дејство противваздушне одбране. Мета је требало да буде војни објекат.”
- Ово је тежак злочин који се не може правдати наводном грешком - реаговао је Спирос Кипријану, председник грчког парламента, који је допутовао у посету разореном градићу на Моравици.
Реаговања и осуде покренуле су и међународну организацију ”Хјуман рајтс воч”. Ова организација је, два дана после бомбардовања, затражила ”хитну истрагу о нападу на Алексинац у којем је убијено више цивила”. У саопштењу, издатом у Нјујорку, ова организација од НАТО тражи да ”предузме видљиве и одлучне кораке да се на минимум сведу цивилне жртве, те да се на одговорност позову сви они који праве такве смртоносне грешке” (како је, међутим, завршио овај апел, већ је познато).

Нови злочин

Некако у исто време огласио се и Јиржи Динстбир, специјални известилац Уједињених нација за људска права. Тек тада је указао на ”чист промашај НАТО”, и рекао: ”Албанци су у време Милошевићевог режима имали таква права, о којима су други, у сличним комунистичким режимима могли само да сањају.”
Упркос оштрим реаговањима дела светске јавности, било је и аплаудирања. Био је то и повод да се 9. априла огласи и руски нобеловац Александар Солжењицин. Казао је: ”Не могу да схватим зашто неке европске владе аплаудирају таквој акцији у којој НАТО жели да уништи једну дивну европску земљу. НАТО је збацио Уједињене нације, згазио је њихову Повељу и успоставио законе старог века, који су гласили: у праву је онај који је јачи. И они, свима нама, нуде да са тим законима уђемо у следећи век и живимо у таквом свету.”
Али на све осуде овог злочина, како су га квалификовали један светски лидер (Кипријану) и један угледни војник (Мекензи), команда НАТО у Бриселу неће се обазирати. Злочин ће се поновити врло брзо, управо у Алексинцу. После још три напада на град у којима, на срећу, није било људских жртава, уследио је четврти, у ноћи између 27. и 28. маја у 00.33. У овом нападу, који је трајао 17 минута, у којем је испаљено седам пројектила, убијени су пензионер Бранислав Митровић (79), домаћица Душанка Савић (43) и Предраг Недељковић, заменик директора Здравственог центра у Алексинцу. Теже и лакше је повређено више од 10 људи.
Општинска комисија, пописујући и материјалну штету, навела је у извештају: током само два напада, уништено је 766 породичних кућа, оштећено и разорено 908 станова. Уништена комплетна привреда: порушене и онеспособљене све фабрике и погони, 3.000 људи је остало без посла.

ЗАПАНЈЕНИ И АМЕРИКАНЦИ
ОВО што смо видели, то су страхоте - закључили су чланови северноамеричке делегације за солидарност са Југославијом, која је убрзо после бомбардовања посетила Алексинац. Барв Литух, професор историје на Универзитету у Бруклину, поручио је својим сународницима и властима Америке: ”Ово је хуманитарна катастрофа и Америка има моралну и материјалну обавезу да надокнади штету.”
Делегација из Северне Америке, уз то, је обећала да ће америчкој јавности пренети све што су видели у Алексинцу, а српским властима понудила помоћ у прикупљању доказа за оптужницу против чланица НАТО, које су учествовале у бомбардовању.

АЛЕКСИНАЦ ДАНАС
”НАТОВКЕ” САД БРИШУ ТРАГОВЕ

ДАНАС, десет година после НАТО агресије у којој је цех платио и Алексинац у којем су бомбе најжешће ударале и сејале смрт по урбаним градским језгрима, далеко од евентуалних ”легитимних војних и полицијских циљева”, у граду на Моравици готово да нема трагова некадашњег згаришта. Међутим, остала су заувек горка сећања на разорене домове, уништена предузећа и друга материјална добра, а пре свега неизбрисиве успомене на угашене животе.
Алексинац је по завршетку НАТО агресије био први град у којем је почела обнова. У јуну 1999. почела је изградња прве стамбене зграде у Улици Душана Тривунца, три месеца касније и друге преко пута, као и више породичних кућа у Улици Вука Караджића. Убрзо је дошла на ред и Нишка улица, две четврти које су сравњене са земљом 5. априла, односно 28. маја, и у којима је директно страдало укупно 14 цивила.
Између две поменуте вишеспратнице, назване ”натовке”, у којима су топли дом нашли они који су од пројектила остали без крова над главом, на 24 жртве током 78 дана агресије данас подсећа монументално спомен-обележје са њиховим именима.
Обновљени су и Дом здравља, вртићи, школе, многе куће и стамбене зграде страдале у срцу града. Захваљујући помоћи државе, некада рударски град са 18.000 становника у овом делу Поморавља, за само две године добио је потпуно ново рухо.
Једном речју, тамо где је могло да се обнови обновљено је, где је то било немогуће, изграђени су нови објекти, али изгубљене људске животе нико неће моћи да врати.
Као и многи други градови, данас је Алексинац са полумртвом привредом и углавном неуспешном приватизацијом, са око 7.000 незапослених у целој општини и приближно толико оних који нешто раде и понекад нешто приме, са армијом од десетак хиљада пензионера који ”дежурају” на шалтерима поште и банака. Алексинац је и град младих који сањају посао, град са три средње, осам осмогодишњих и једном вишом школом. Град са географским положајем какав би многи пожелели постао је, нажалост, град без изгледа да ускоро изађе из учмалости и назадовања, упркос великим ресурсима.(Душан СтојановиЋ)
Милена МАРКОВИЋ
(Наставиће се)