ЦРНЕ слике масовних погибија ни кривих ни дужних цивила и дан данас леде крв у жилама, враћајући сећање на дане страдања, кад су погађани возови, аутобуси, путнички аутомобили, пуни људи који су узалуд покушали да избегну ратне страхоте.
Скелет међународног воза 393 Београд - Солун, ракетираног у Грделичкој клисури 12. априла, служиће заувек као најгора илустрација ужаса рата и дивљања јачег на немоћнима, који ни слутили нису да усред поднева може да се деси најгоре. Тог дана су са четири пројектила директно погођени други и трећи вагон у коме нико није преживео, а још дуго се нагађало да ли је живот изгубило 17 или 18 људи, у правом пакленом обручу, док су горели челик и људско месо. Неки су били потпуно разнети, неки с моста пали у Јужну Мораву, а само ретки су успели да испричају какав их је ужас задесио, док се мешао мирис изгорелог метала и спаљених тела.

Гађали да убију

Новости су тада објавиле причу ”Црни ускрс у клисури” о трагедији три члана породице Станијановић из Прћиловице код Алексинца. Видосав (45), Дивна (40) и Бранимир (6), кренули су на породично славље у село код Сурдулице и никад тамо нису стигли. Они су бар сахрањени како приличи, а многе је данима изједала неизвесност, док су тражили најмилије по обалама реке.
Врло брзо је постало извесно да су пилоти гађали да убију. Прво су надлетели мост и сасвим сигурно видели воз, тако да је грешка била искључена. Уосталом, та врста ракета има камеру, која ”види циљ” и увек може да се реагује и после притискања дугмета. Намеру је потврдила и компјутерска анимација напада, коју су урадили стручњаци Војске Југославије - два авиона су у бришућем лету гађала управо воз!
”Тајмс” је тада објавио изјаву генерала Величковића, који је касније такође страдао, и тек ту није било никакве дилеме - авиони су прво погодили далековод и воз без струје у трену је био блокиран на мосту. Онда је стигао други талас да се обруши на педесетак путника, колико их је, према купљеним картама, било на претходној станици.
Становници околних села узалуд су се надали да ће агресор гађати мост ноћу, кад нема саобраћаја, али изгледа да такво размишљање није било ”приоритет” НАТО команде. Зло је могло да се наслути и пет дана раније, кад су пилоти ”посејали” бомбама њиве мештана, пошто им је побегао исти тај воз. На крају су га стигли и посејали смрт међу недужне.
И тада су из НАТО кухиње у Бриселу стизала објашњења да се ”сличне ствари дешавају у рату”. Помињане су ”људске грешке”, уз коришћење омиљеног позивања на ”колатералну штету”, која ће и касније бити део свакодневице жестоког медијског рата у коме се подразумевало заплитање у круг сопствених лажи.
Није било разумног објашњења ни кад је 1. маја на путу Приштина - Подујево код Лужана, аутобус ”Ниш експреса” пресечен на два дела. Пронађено је 39 угљенисаних и измасакрираних тела, помешаних са деловима изгорелог аутобуса. Неким чудом је преживело 16 путника, додуше са тешким ранама, које су још дуго видане у болницама.
Масакр се десио мало после 13 часова, по неком чудном правилу да се најжешћи напади на цивилна возила дешавају усред дана. У почетку се није знало колико је путника било у аутобусу, јер се после гужве у Куршумлији стајало као у градском превозу, а идентификација је трајала дуго, јер су с људима изгорела и документа. Ретки сведоци могли су само да потврде велики број жена и деце, којима после ракетирања просто није могло да се уђе у траг.
Био је то други, ванредни аутобус на истој линији, а возач Вукосав Јелић, међу колегама познат као Тута Бугарин, сам је тражио да седне за волан, мада се тек био вратио са вожње. Обезбеђено је гориво и Јелић је, како је тада било често правило, кренуо без сувозача. ”Ако се гине, боље да погинем само ја него двојица”, рекао је и отишао у смрт. Нишом се тада пронео глас да је возач ипак остао жив, али су колеге после неколико дана могле да допреме само његово тело.

Возач херој

у поновљеном нападу, неких 50 минута касније, погођено је возило Хитне помоћи и у њему тешко повређен санитетски радник. Само пуком срећом, живу главу су извукли новинари, који су похрлили на место трагедије и постали ”легитимна мета”, како су умели да објасне у Бриселу.
Возачи ”Ниш експреса” показивали су тих ратних дана силно херојство, али и сналажљивост, не допуштајући ниједног тренутка да се прекине превоз путника, упркос несташици горива и сталном бомбардовању. Били смо сведоци кад је колона аутобуса и камиона ноћу прошла аутопутем све до македонске границе само под позиционим светлима и уз сјај месечине, као да су целог живота вежбали вожњу у нерегуларним условима. После трагедије код Лужана, ни жалост није могла дуго да траје, јер је линија обновљена већ сутрадан, само што се возило споредним путевима. Убрзо је санирано место трагедије и превоз је настављен старом трасом.
Већ после два дана, 3. маја на Савиним водама код Пећи, опет је циљ био аутобус и опет се трагедија десила око поднева. Званично, била је то нова грешка НАТО пилота, а цех тог својеврсног ”вежбања” био је превисок - 17 погинулих и 43 повређених, сви са ожиљцима за цео живот.
Десило се то на путу Пећ - Кула - Рожаје, којим је ”Ђаковица превоз” свакодневно одржавао везу са Подгорицом, као да је то био пут у сигурност, далеко од НАТО ракета и сталног излагања смртној опасности. Само пет километара пре уласка у Црну Гору, стигло је зло с неба да разбије и запали и аутобус и људе, међу којима је било много деце.
Напад је трајао готово два сата, као да је требало све затрти и запречити и саму помисао да се тим путем побегне од рата. После ракетирања је настављено гађање касетним бомбама, а било их је толико да су још дуго проналажене по околини. Забележено је да су имале ознаку Сенсор прохимиту-фзу-39/б, ознаку смртне опасности за све који им се приближе.

Спасиоци на мети

БОМБАРДОВАНјЕ је настављено и кад се невољницима на земљи учинило да је циљ агресора постигнут. Испробан је велики арсенал разног оружја и кад су стигли спасиоци, све је опет поновљено, тако да су и они морали да се спасавају.
Страдале су и целе породице у аутомобилима, јер бомбе нису бирале. Срби, Албанци, Црногорци и муслимани бежали су код рођака у Црну Гору, да сачувају живот, али нису успели да побегну пилотима, који су ”на невиђено” почистили све што се нашло на путу.
Чувени представник НАТО за медије Джејми Шеј, за Србе је и данас отелотворење зла, човек који је постављен на то место зато што воли да измишља неограничено, овог пута је превршио и своју меру, одбивши повезаност Алијансе са трагичним догађајем! Као да је неко други случајно опалио с неба и случајно погодио аутобус и аутомобиле у колони.
Ни то није био крај невољама, јер су касетне бомбе још дуго односиле жртве. Већ приликом пада касетне бомбе погинуо је возач аутомобила, који је налетео на ”дар из контејнера”, а онда су деца скупљала опасне ратне сувенире, које су проналазила и на дрвећу.
Мостови су све време агресије били свакодневна мета, па је тако прекинута пруга Београд - Бар, а онда и друмски саобраћај, рушењем моста код Кокиног Брода.
Велику срећу су имали сељани Жарча, недалеко од Ушћа, кад су на празник рада два пројектила промашила оближњи железнички мост и зарила се у сеоске куће. ”Само” осморо теже и лакше повређених, биланс је који је и код мештана изазвао неверицу после жестоке огњене ватре с неба.
Тако је било све до последњег дана бомбардовања. НАТО војници гађали су мостове, а погађали све што се креће пешке или на точковима. У ”опису” њиховог посла, нигде није писало да понекад ваља размислити о последицама пуког притискања дугмета, о људима, који ничим нису заслужили да постану жртве великих игара.     

КОНТЕЈНЕР СМРТИ
У ТВ магазину ”Монитор” првог програма немачке телевизије потврђено је да су на аутобус код Пећи бачене бомбе које се налазе у контејнеру, а ”распрскавање делова бомби је тако велико да се штете по локално становништво не могу ограничити у довољној мери”.
Поуке нису извучене ни из интерне студије америчке војске из 1996. године, после бомбардовања српских положаја у Босни, када је генерал Мајкл Рајан забранио коришћење касетних бомби.
Стручњаци подсећају да додатни проблем представља опасност приликом уклањања, јер чак 10 одсто бомби не експлодира. ”То је најопаснија заоставштина Заливског рата”, оценио је амерички генерал Френк Рагано.

”СЛУЧАЈНО” РАКЕТИРАНјЕ
СВАКА цивилна погибија на српском тлу подразумевала је правдање из седишта НАТО у Бриселу. Тако је било и после ракетирања аутобуса на путу Приштина - Подујево код Лужана.
”Аутобус је погођен случајно, приликом ракетирања моста”, гласила је уобичајена порука. ”Ројтерс” је јавио, наводећи војне изворе, да мост у Лужану није ни био на листи циљева, али је неименовани официр додао: ”То не значи да се то није догодило”!
Драгослав Сломовић
(Наставиће се)