БИЛЕ су то, и остале, ране непребола. Деценија од ваздушне НАТО агресије на Нови Сад, а као да је јуче било. По подсећању, по и даље видљивим траговима рушења многих здања, по увек свежем цвећу на гробовима оних које су убиле НАТО бомбе.
- Био је то рат ваздушни, а патње земаљске - рећи ће познати новосадски књижевни критичар Драшко Ређеп.
Тачно 78 дана и ноћи стрепео је Нови Сад од бомби и пројектила. Осећао њихову разорну моћ, живео под злокобним звуком сирена, остао без сва три моста, без зграде телевизије, са уништеном рафинеријом; први пут се срео са бомбама које имају графитне нити, и оно најтеже - заувек се растао с појединим својим суграђанима који су страдали у овој агресији.
Један од њих је и Олег Насов. Тада тридесетогодишњак. Погинуо је на Варадинском мосту, у рану зору 1. априла 1999. Тачно у пет до пет. Тада је и мост срушен. Први од три новосадска моста. Сад му, ено, белега, крај новог моста преко Дунава. Окружен је љубичицама. Вазда натопљен сузама својих најближих и уздасима и сећањима оних који су га познавали.
- Као да ми је нешто говорило да се мој син тог јутра, кад је срушен Варадински мост, затекао на њему - пребирао је по сећањима, тог раног пролећа 1999, Олегов отац Миливоје. - Чим се разданило, позвао сам неколико његових добрих пријтеља. “Јесте, чика Миливоје, био је са нама скоро до два иза поноћи. После је кренуо кући...”

Ожиљци у душама

НЕ постоји, ваљда, ништа теже за Новосађане него рушење сва три моста. Неке од њих, као Жежељев, гледали су како покушавају да га сруше. Он је одолевао, био жилав, али, на крају, под толиком силом бомби, посустао. Заронио у дунавске дубине заувек. Саграђен је нови, али никад “онај, онакав”. Сад кажу да ће направити исти као пре бомбардовања... Да није било чувеног понтонског моста између Новог Сада и Петроварадина, хиљаде људи би патиле још месецима од престанка ваздушне агресије.
Варадински мост - срушен је 1. априла у 5.05. Снажне детонације пробудиле су цео град. Био је то мост који су Новосађани највише волели. За њим се тог јутра истински плакало: понеко је на њему украо први пољубац, други су њиме шетали ка Петроварадинској тврђави. Био је симбол који су Новосађани показивали пријатељима из других градова. На истом месту саграђен је нови, још лепши мост.
Мост слободе - срушен 3. априла у 19.55. Рањено је седморо људи који су се затекли на њему у тренутку када га је погодила ракета. Сви су спасени под драматичним околностима. Јунак вечери био је рибар из Сремске Каменице Веља Теодоровић, касније добитник нашег признања “Најплеменитији подвиг године”. На истом месту саграђен је истоветни мост.
ЖеЖељев мост - срушен је 26. априла у 1.20. Данима одолевајући нападима НАТО бомби, прозван је мостом мучеником. Истовремено је постао и мост херој. Са четири пројектила је гађан 22. априла, тачно у 15.10. Пре тога је циљан ноћу. Погођен је с најмање 15 пројектила, од којих су они у ветровитој, кишној двадесет и шестој априлској ноћи били огромне разорне моћи. И, били су пресудни да и мост херој заврши у дунавским дубинама. На његовом месту саграђен је друмско-железнички мост.
У ноћи између 6. и 7. априла један пројектил је експлодирао у Батинској улици, у насељу Мали Београд. Други је завршио у каналу ДТД. Оба су експлодирала у непосредној близини Темеринске улице. Четворо људи је повређено.
Насеље, Новосађанима познатије као Видовданско, деценију после: трагови бомбардовања готово да нигде нису видљиви. А трагови у душама оних који су те ноћи рањени?
Једна од најлепших грађевина, зграда Извршног већа, погођена је 10. априла у 1.34. И њу су неимари довели у ред. Бљутаво је звучало ругање појединих медија и покрајинских политичара, неколико година касније, “о томе како су новинари ронили сузе над погођеном Бановином”. Може бити да су те ситне душе заборавиле да ову зграду нису рушили ни у минулим ратовима, али јесу, ето, у НАТО агресији.
Модерна постројења рафинерије бомбардована су са око стотинак пројектила. Нови Сад је, због тога, често био на рубу еколошке катастрофе. И овде више нема рушилачких трагова.
Од свих зграда, једино се никада није опоравила зграда Телевизије Нови Сад на брду Мишелук. Толико је уништена (бомбардована је пет пута) да је свака поправка била узалудна. Остала је као неми сведок једног сулудог времена.
На Ђурђевдан, 6. маја, у 14.30, на део Новог Сада по имену Детелинара пала су четири пројектила. Без крова над главом остало је 80 породица, а најмање 40 људи лакше је повређено. И тамо су трагови бомбрадовања нестали. Већ деценију у насељу живот граби даље.
Рушење мостова и других објеката у 78 дана и ноћи бомбардованом граду изнедрило је и своје јунаке. Истинске хероје. Они нису марили за бомбе, нису се плашили злокобних сирена. Нјих је било увек, и на правом месту.

Безимени хероји

Најпре, сви они безимени јунаци који су скелама превозили грађане с једне на другу дунавску обалу. Скела је била једини превоз. Другог, ни бржег, ни бољег, ни сигурнијег није било. Са тих истих скела или крај дунавских обала тих дана, да би мало разгалили суморну свакидашњицу, момци су често пуштали ону познату песму “Скеледжијо, скеледжијо, превези ме преко”, групе “Гарави сокак”.
Већ поменути дунавски алас Веља Теодоровић такође је јунак НАТО агресије. Он је са срушеног Моста слободе спасао неколико људи. Повређене на мосту спасавао је и Анђелко Радић, такође рибар из Сремске Каменице. А, Сретен Бојић, тада радник ГСП и припадних резервног састава полиције, за време бомбардовања, својим чамцем, популарном “пентом”, превезао је око 37.000 људи.
Јунак са Моста слободе је и Милан Дрљача, који је спасао сниматеља новосадске телевизије Слободана Савића. Подвиг их је зближио. Годинама су, крај срушеног моста, обележавали тај дан. И те како је јунак и Ненад Стијаковић, тада радник фабрике “Победа”. Он је, оног јутра кад је срушен Варадински мост, зауставио градски аутобус пун путника. Возач није знао да је мост срушен. Јурио је право у Дунав. Каква би то трагедија била да се у прави час није појавио Ненад...
Они који су се превозили с једне на дугу дунавску обалу сигурно ће се сетити и омањег брода “Јелица”, власништво предузећа “Херој Пинки”. Сетиће се и његове храбре посаде. Да су Митар Сабол и Новица Цветковић водили дневнике онога што су доживели превозећи хиљаде људи, забележили би ко зна какве све судбине. Овако, свима је остало само сећање. Па, и такво да су многи били упорни да се превезу и они и, на пример, њихов бицикл. Или, тек купљени шпорет...
Веридба на мосту

Јунаци су тих месеци свакако били и припадници јединице капетана корвете Бориса Петрова. Дивни момци који су такође превозили људе између две обале. Увек се треба сећати и радио-аматера, па војне полиције...
То су познати јунаци новосадске драме зване НАТО бомбардовање. А, колико ли је тек било безимених јунака? Оних који никад нису стигли на новинске ступце, у радио и ТВ емисије.
Како време одмиче, лагано одлазе у заборав сви они дани, сви они догађаји за време НАТО агресије на Нови Сад. То је тако нормално, јер се нижу нови догађаји. Али, постоји нешто чему нема заборава, што остаје у срцима, у рањеној души. Рецимо, често рушено насеље Шангај, тик уз рафинерију. Нјегови становници су имали несрећу што су у сенци моћних нафтних резервоара.
Новосађани су га прозвали “гарави Шангај”. У њему је, у једном од напада на рафинерију, погинуо и тада 37-годишњи Милан Бајић. Деветоро људи је повређено. Многе куће више никад нису могле да буду уточиште онима који су се, колико јуче, у њима радовали, туговали, славили или снивали неко боље време. Ни у сну нису могли да верују да ће доживети бомбардовање.
За незаборав је и прича о Светлани и Браниславу Шпијуновићу, из Сремских Карловаца, који су, кад је срушен Варадински мост, често долазили на његове остатке и остављали букете ружа. Брзо ће се сазнати да су се њих двоје, баш на средини моста, заклели на љубав, да су се ту верили. То је и потврда оне приче о великој љубави Новосађана према срушеном Варадинском месту. Јесте да је био дотрајао, да је увелико био зрео за обнову, да је био тесан да се мимоиђу аутобус и путничко возило, па, ипак - баш таквог су га волели. И садашњи Варадински мост Новосађани воле, али никад као онај који је први био на удару НАТО пројектила.
И, да се и ово не заборави: под бомбама је било и културних догађања. Издавачка кућа “Прометеј” организовала је књижевне сусрете, уличну продају књига, дружења писаца. “Прометеј” је тада објавио комплет разгледница новосадских мостова порушених током агресије. Аутори фотографија били су новосадски фоторепортери Бранислав Лучић и Драгутин Савић.

УЗБУНА ЗА УЗБУНОМ

МНОГИ су све време агресије провели у склоништима. Налицкали нова уточишта, па чим се зачује звук сирене за опасност, а они трк, па у склониште. Српско народно позориште је здушно радило за време бомбардовања: две премијере и 46 представа...

ПОМРАЧЕНјЕ ПРОЗОРА

КАД је почело бомбардовање и кад су од експлозија и детонација прозорска стакла летела у парампарчад и на све стране, неко се досетио па је на оне “здраве и читаве” залепио широки селотејп.
(Наставиће се)